Najtužnije poglavlje evropske erozije | Politika | DW | 20.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Svetski dan izbeglica

Najtužnije poglavlje evropske erozije

Pitanje izbeglica već dve godine dominira svetskim medijima. A kraj nije ni na vidiku. Svi akteri tog „najtužnijeg poglavlja evropske erozije“ i dalje izbegavaju neprijatne diskusije. A profiteri trljaju ruke.

Na groblju smrdi. U neposrednoj blizini je rafinerija nafte i vetar redovno donosi miris pokvarenih jaja. „Nažalost, to je bio jedini komad zemlje koji smo mogli da platimo“, objašnjava Sadik Džijaš iz Crvenog polumeseca. Mnogi pobožni Libijci ne žele da migranti budu sahranjeni na njihovim grobljima.

Džijaš ima zadatak da pronađe mesto gde će moći da počivaju ljudi koji umiru u pokušaju da se domognu Evrope. Tu je već zakopano više od 1.500 mrtvih. Mnogi u masovnim grobnicama. „Morali bismo sve to da radimo mnogo bolje“, kaže Džijaš. Ali, ovo su vanredna vremena. Prednost imaju pragmatična rešenja, a ne ljudsko dostojanstvo. Samo ove godine na putu ka Evropi već se udavilo 2.000 ljudi.

Šverceri profitiraju od neuspeha politike

Karl Kop iz nemačke organizacije za ljudska prava Pro azil, za masovno umiranje na Mediteranu kaže da je „najtužnije poglavlje evropske erozije“. Ono je počelo još pre velikog talasa izbeglica ka Evropi, koja je taj kontinent gurnula u krizu, bez izgleda da se uskoro okonča.

Sticajem okolnosti, od toga profitiraju krijumčari ljudima. Samo u Severnoj Africi zaradili su pola milijarde evra. Nekada su „radili“ povremeno, po potrebi, a sada su to organizovane i profesionalne bande koje migrantima obećavaju ulaznicu za Evropu.

Libyen- Flüchtlinge Mittelmeer

Sadik D#ijaü na groblju izbeglica

„Nažalost, rešenja nisu tako jednostavna kao što bi to mnogi voleli“, kaže Guntram Volf iz evropskog trusta mozgova Brugel. Prema mišljenju mnogih posmatrača, bez otvorene rasprave i o neprijatnim činjenicama i strukturnim deficitima aktuelne migracione politike, problem će u narednim godinama biti još veći. A sa njim i krijumčarska industrija.

1: Evropska unija nije solidarna zajednica

Još devedesetih godina, Evropska unija pokušavala je da kreira jedinstven Zakon o azilu. Nije uspelo – zbog nedostatka političke volje nekih država-članica i nedostatka izvršne snage Evropske komisije. Za razliku od mnogih drugih oblasti, ekonomski pritisak po pitanju izbeglica ne funkcioniše. Olivijero Anđeli sa Univerziteta u Drezdenu kaže: „Vlade se previše plaše svojih birača“. Naročito je jak otpro prema izbeglicama na istoku Evrope.

2: U Nemačkoj zakazao Zakon o azilu

Šansa da izbeglica dobije azil u Nemačkoj u velikoj meri zavisi od toga u kojoj pokrajini podnese zahtev. Kop iz Pro azila smatra da je to propust činovnika. Oni su često preopterećeni i pritom slabo obučeni. S druge strane, reč je o veoma jasnom političkom cilju. „Na primer, 2015. je 70 odsto Avganistanaca dobijalo azil. Sada, dve godine kasnije, dok nasilje u zemlji eskalira, ta kvota je ispod 50 odsto. To mora da ima veze s nečim drugim“, sugeriše Kop. „Kada se u zemlji odjednom našlo mnogo Sirijaca, počeli smo da pravimo razliku na izbeglice, prve, druge i treće klase.“ Samo Sirijske izbeglice su „prave izbeglice“.

3: Mnoge izbeglice nemaju pravo na azil

„Ljudi beže od rata, terorizma i progona“ – čitamo po medijima o izbeglicama. Međutim, većina procena pokazuje da oko polovine svih izbeglica dolazi iz ekonomskih razloga – naročito ako su iz zapadne Afrike. Prema Ženevskoj konvenciji, ti ljudi nemaju pravo na azil. Ipak, mnogi od njih pokušavaju da dobiju azil – navodeći netačne činjenice. Neki stručnjaci ukazuju da je i kršenje ljudskih prava jedan od razloga za bekstvo iz zemlje porekla.

4: Problem se ne može rešiti u zemljama porekla

„Uzroke izbeglištva moramo rešiti u zemljama iz kojih izbeglice dolaze“, često se navodi u komentarima i diskusijama. Ali, nažalost, to je pristup koji bi najranije za nekoliko decenija doneo rezultate. S jedne strane, istraživanja pokazuju da sa ekonomskim razvojem, isprva raste i migracija – jer bi tek utopijskih 8.000-9.000 evra godišnje po glavi stanovnika sprečilo ljude da odlaze iz svoje zemlje. Drugo, bez podrške političke elite tih zemalja, ljude je nemoguće zaustaviti. „Oni su zainteresovani za status kvo – i za to da odlaze mladi, besni muškarci“, kaže Volf. Pored toga, tu su i ogromne sume novce koje migranti u vidu doznaka šalju u domovinu.

Libyen- Flüchtlinge Mittelmeer

Grobovi u pesku

Potrebno više legalnih kanali za migraciju

Gotovo svi stručnjaci ističu da pomoć može da stigne samo od mešavine različitih mera. To uključuje borbu protiv kriminalnih bandi krijumčara ljudi i upornu političku borbu za pravedniju raspodelu tereta izbeglica u Evropskoj uniji. Treba razmotriti i nove legalne kanale migracije, dalje od preopterećenog i ponekad zloupotrebljenog sistema azila s jedne strane i utopijskih zahteva o visoko-kvalifikovanim radnicima s druge. Volf kaže. „Otvoren sam za mešavinu različitih načina – od humanitarne kvote, pa sve do lutrije. Ali samo ako uspemo da stvorimo legalne kanale migracije, uništićemo poslovni model bandi krijumčara ljudima i bedu na Mediteranu.“

To bi pozdravio i Sidik Džijašu iz libijskog Crvenog polumeseca. Uprkos masovnim grobnicama, groblje o kojem se brine odavno se bliži granicama njegovih kapaciteta.