Najmoćniji vladar u Evropi | Evropa | DW | 05.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Francuska

Najmoćniji vladar u Evropi

Predsednik Francuske Emanuel Makron je u svojim prvim govorima nagovestio da će itekako koristiti široka ovlašćenja koja mu daje Ustav. Moć predsednika je gotovo nepojmljiva kada, kao Makron, ima i skupštinsku većinu.

Kolika je stvarno moć predsednika u Francuskoj dobro se vidi iz opisa nekih politikologa koji funkciju nazivaju „republikanskim monarhom“ ili „vršiocem dužnosti kralja“. Stvar postaje još jasnija kada se uporedi sa položajem nemačkog šefa države. Saveznog predsednika u Nemačkoj ne biraju građani već posebna Savezna skupština u kojoj su poslanici Bundestaga i predstavnici koje odaberu parlamenti pokrajina.

Nemački predsednik onda dostojanstveno predstavlja Saveznu Republiku u zemlji i inostranstvu, drži govore, ali ne sme da se meša u partijsku ili svakodnevnu politiku. Cinici zato predsednika zovu Grüßaugust, što je svakako varijacija na Glupog Avgusta (najglupljeg od svih klovnova), a koristi se za označavanje portira ili hostesa na prijemima čiji je jedini zadatak da pozdravljaju goste i sa svima budu ljubazni. Na srpskom bi se reklo ikebana ili fikus.

U Parizu moć predsednika postaje vidljiva već pri javnim nastupima u Jelisejskoj palati, što takođe nije lišeno obrednih crta – pred njim ide nakinđureni lakej u glase-rukavicama te najavljuje „Monsieur le Président de la République“ i svi, baš svi, ustaju. I van ceremonijalnog je moć francuskog šefa države ogromna, zapravo veća nego svih drugih političara u Evropi.

Taster za atomsko oružje

Predsednik određuje spoljnu politiku i vrhovni je zapovednik oružanih snaga. Samostalno odlučuje o upotrebi atomskog naoružanja. Dočim je nemački Bundesver takozvana parlamentarna vojska – u mirnodopska vremena o upotrebi oružja i armije odlučuju ministar odbrane i Bundestag. Tek u kriznim situacijama sme da odlučuje kancelar(ka).

Frankreich Élysée-Palast

Radni sto predsednika u Jelisejskoj palati

Francuski predsednik takođe predvodi delegacije na svim važnim međunarodnim susretima. Inokosno odlučuje i dodeljuje akreditive ambasadora u inostranstvu.

On takođe imenuje (i otpušta!) predsednika Vlade i njegove ministre. Tako mu premijer dođe više kao tehničko lice koje niti bira ministre niti vodi sednice kabineta – to opet radi predsednik koji može po svom nahođenju da određuje dnevni red sednica Vlade. Može i da raspusti parlament i raspiše nove izbore.

Nadležnosti moćnika u Parizu prelaze i na sudsku vlast – on imenuje sudije Ustavnog suda, jedino ne i njegovog predsednika. Time praktično u svojoj moći ima one koji treba da odlučuju da li su zakoni koje opet diktira predsednik u skladu sa Ustavom. Ovako nešto je nezamislivo recimo u Nemačkoj, a teško da je to imao na umu čuveni francuski filozof Šarl Monteskje kada je u svojim delima pre tri veka postavio temelje podele vlasti.

„Dosadna“ kohabitacija

Predsednik može da odbaci nacrte zakona i da traži novu raspravu u skupštini. Zvanično se obraća parlamentu svojim „porukama“, te tako ulazi i u zakonodavnu vlast. U slučaju krize – kada redovno funkcionisanje države iz nekog razloga nije moguće – član 16 Ustava daje predsedniku pravo da istovremeno ima zakonodavnu i izvršnu moć. Vanredno stanje pri tome nije ograničeno na neki posebni period. Osnivač Pete republike Šarl de Gol je primenio ova vanredna pravila tokom puča generala u Alžiru 1961.

Kako francuskog predsednika direktno biraju građani (koji se za ove potrebe obično nazivaju narodom), on zapravo ne mora mnogo da se obazire ni na svoju partiju. Nekoliko puta se u posleratnoj Francuskoj međutim desilo da premijer dobije na značaju ukoliko dolazi iz suprotstavljenog tabora, to jest kada on a ne predsednik ima podršku u parlamentu. Tada se čak i moćni predsednik može naterati na kompromise. Situacija se naziva kohabitacijom, što – za razliku od recimo Srbije – u Francuskoj ima ozbiljne posledice na vršenje vlasti. To mu dođe nešto kao prinudni brak, no Emanuel Makron o tome ne mora da brine jer ima jasnu većinu u skupštini.

Paris Elysee-Palast Pressefotografen

Jelisejska palata u Parizu: sediüte francuskog predsednika

I vinski podrum

U poslednje vreme je pokrenuta nova runda diskusije o gotovo bezgraničnoj moći stanara Jelisejske palate. Doduše, kritika je bila manje principijelna, a više teoretska – šta ako, pitali su se mnogi, desničarka Marin Lepen postane predsednica? U prošlosti je tako nekoliko puta rezana moć predsednika: 2008. je Ustav promenjen tako da Ustavni sud dobije više nezavisnosti; 2002. je mandat šefa države sa sedam skraćen na pet godina na inicijativu konzervativca Žaka Širaka (predsednik od 1995-2007).

Predsednik uživa imunitet sve dok je na dužnosti. Smena je moguća samo u slučaju „teških propusta“ i to ako se u parlamentu skupi dvotrećinska većina koja bi ga sklonila sa funkcije. Izvor ovolike moći je ponovo Šarl de Gol koji je 1958. u Ustav progurao svoje viđenje uloge predsednika. Prema istoričarima u tome je važnu ulogu imao Alžirski rat.

Predsednik ima godišnju platu od 240.000 evra, ali nikome ne polaže račune o dodatnim finansijskim i drugim pogodnostima. Živi u Jelisejskoj palati, hrani se uglavnom o trošku države. U palati je i impresivni vinski podrum sa oko 15.000 flaša najboljih vina – samo francuskih. Fransoa Oland je dobio pohvale državnih revizora jer je navodno uštedeo nekoliko miliona evra na vinu i gošćenju visokih posetilaca. Pa i to sa uštedom je relativna stvar – ukupni budžet koji je na raspolaganju predsedniku dvostruko je veći od budžeta engleske kraljice.

Pogledajte video 04:19
Trenutno na programu
04:19 min

Potpuno nova generacija političara

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video