Najbolje oružje protiv premijera – satira

Dobrodošli u Mađarsku! (nedeljom zatvoreno) Ne treba nam žičana ograda – dovoljno je da na granici napišemo kolike su nam plate.

Nakon što je propao referendum mađarskog premijera Orbana protiv primanja izbeglica iz Evrope, i to iako je vladajuća stranka na propagandu potrošila 20 milijardi forinti (gotovo 650.000 evra), još veća sramota je to što joj je najteži udarac u stvari zadala sasvim mala i satirična stranka Đerđa Kovača.

Orbanova stranka Fides je po čitavoj državi polepila plakate sa pitanjem „Da li znate?“ o izbjeglicama – i tu građanima „objasnila“ njihovu navodnu sklonost ka kriminalu i terorizmu, njihovu lenjost i neobrazovanost. Kovačeva Stranka psa sa dva repa (Magyar Kétfarkú Kutya Párt, MKKP) rado se priključila toj Orbanovoj kampanji, ali sa nešto drugačijim sadržajem: „Da li znate? Milion građana Mađarske želi da se iseli u Evropu“, „Da li znate? Većina korupcije otpada na onu među političarima“, „Da li znate? Stablo može da vam padne na glavu“.

Još veći bes vlastodržaca prouzrokovala je činjenica da je MKKP zaista uticao na ishod čitavog referenduma. Stranka psa sa dva repa pokrenula je kampanju Nemigen – otprilike „Neda“ – u okviru koje su građane pozvali da zaokruže i „ne“ i „da“ na listiću referenduma. Na kraju je ispalo da je tako bilo popunjeno više od šest odsto listića, što je daleko više od 0,5 do dva procenta neispravnih glasačkih listića na prethodnim referendumima. Na jednom izbornom mestu u budimpeštanskom XIII okrugu, zabeleženo je čak 39,44 odsto neispravnih referendumskih listića.

Kako rešiti državni dug? Sasvim jednostavno!

„Smeh je mnogo bolje sredstvo nego da se mrze političare. Jer ako im se ljudi smeju, oni protiv njih ne mogu baš ništa da urade“ objašnjava Kovač na stranačkom sastanku u Budimpešti. Sakupilo ih se oko četrdesetak – ali ne „aktivista“ kao u drugim strankama, već „pasivista“, kako sami sebe zobu – a kako bi dogovorili šta da se radi u 2017. godini. Na proleće se u Budimpešti održavaju opštinski izbori i Kovač već ima ideju za najvažnije izborno obećanje: „Naš kandidat obećaće da nikada neće doći u opštinu u kojoj ga izaberu. Ljudi ne vole političare, pa zato mislim da je to dobra strategija. Ali on će obećati i mnogo toga za drugu opštinu, tamo gde on i stanuje“, kaže osnivač stranke.

Ta satirična stranka nastala je nastala iz konceptualnog umetničkog projekta koji je još 2004. promovisao „sportsku cigaretu“. Jedna od mnogih inicijativa bio je i njihov predlog kako da Mađarska reši svoj državni dug. Odgovor je sasvim jednostavan: „Svi ćemo da se pravimo da ne razumemo engleski.“ A kao odgovor na mađarski nacionalizam, proslavili su se i akcijom kojom su tražili da Mađarska postavi svoje državne granice kakve su bile pre 1920. godine.

Naime, Mađarska se tek nakon toga proširila na 72 odsto svoje sadašnje teritorije. Tako su se pojavile i parole poput: „Da li vam je dosadno da putujete satima i još uvek budete svojoj u zemlji? Šta vas briga za Baranju? Odbacimo bespotrebna područja oko naših granica!“ – pisali su u akciji u kojoj su se zalagali ne za Veliku, već za Malu Mađarsku.

Zasluga Orbana: oživeo političku satiru

Ali pre svega je Viktor Orban i njegova konzervativna populistička stranka Fides. Ester, jedna od „pasivista“ MKKP i studentkinja budimpeštanskog univerziteta nam objašnjava: „Sve to gotovo da liči na Monti Pajtona, sve je i previše apsurdno. Ozbiljno, pogledajte te ljude koji vode našu zemlju. MKKP je najzdravija reakcija na sve to.“

Karikaturista Marabu, čiji su crteži redovno bili i na stranicama lista „Nepsabatšag“, a koji je jedan Orbanovih prijatelja kupio da bi prošlog oktobra obustavio štampanje, podseća da i satira u suštini zavisi od slobode štampe: „Možete da se šalite samo o onome što ljudi znaju.“

Ipak, Marabu kaže da ima i nečeg pozitivnog u Orbanovoj politici: opet je počela da kola politička satira. Karikaturista podseća na jedan vic iz vremena socijalizma u Mađarskoj: „Zašto se prave toalet-papiri u dva sloja iako smo toliko siromašni? Zato što Mađarska uvek mora da pošalje jednu kopiju u Moskvu.“ Ali nakon pada socijalizma, tokom devedesetih, nestale su i politički vicevi. „Trudio sam se“, kaže Marabu, „da ih vratim u život – ali nisu funkcionisali. Politička atmosfera jednostavno nije bila za takve šale.“ Ali Orbanovo doba to je promenilo: „Poslednjih godina građani ne samo da preziru političare, već ih čak aktivno mrze. Tako su se vratile i stare političke šale.“

Marabu tako navodi jedan vica koji danas kruži Mađarskom: „U mađarskom parlamentu izbio je požar. (Portparol Orbanove stranke Fides) Laslo Kever juri u zgradu u plamenu da spase zastavu Transilvanije (pokrajina u susednoj Rumunjskoj). Antal Rogan (šef za odnose s javnošću Orbanove stranke koji je upleten u brojne slučajeve korupcije) takođe juri u zgradu u plamenu i izlazi sa Gučijevom torbom punom novčanica. Nakon njih u parlament uleće i starija čistačica. „Pa šta si ti zaboravila“, pita je stražar na ulazu. „Zaboravila sam da zaključam vrata Orbanovog kabineta.“

Sve do mržnje...

Karikaturist potvrđuje da je taj vic okrutan, ali je, kaže, i raspoloženje koje se širi zemljom veoma loše – „sve do mržnje. To je u stvari tužno“, kaže Marabu.

Jedan od Marabuovih stripova (koji ovde objavljujemo) bavi se i pitanjem prihvatanja izbeglica u Mađarsku i Orbanove politike koja želi da spreči njihov dolazak u Mađarsku:

- ’Stani’, kaže mađarski graničar izbeglici. ’Musliman?’

- ’Ne, ja sam hrišćanin.’'

- ’Onda dobro’, odgovara graničar. ’Čekaj malo...’ graničar se predomislio: ’Baš si pravi hrišćanin?’

- ’Naravno da nisam’, odgovara došljak. ’Samo normalan, površan hrišćanin. Nikakva solidarnost, nikakva bratska ljubav, nikakve gluposti kakve šire Isus i papa.’

- ’A, dobro. Ulazi onda’