Nagrada za životno delo filmskoj legendi hrvatskih korena - Verneru Hercogu | Mozaik | DW | 07.12.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Nagrada za životno delo filmskoj legendi hrvatskih korena - Verneru Hercogu

Verner Hercog je dobitnik Evropske filmske nagrade za životno delo. Sa 77-godišnjim nomadom filmskog sveta, pripovedačem filmskog jezika, u Minhenu smo razgovarali o njegovim korenima, uspesima, etičkim granicama…

Verner Hercog je dobitnik Evropske filmske nagrade za životno delo. Sa 77-godišnjim nomadom filmskog sveta, pripovedačem jeyikom slika, u Minhenu smo razgovarali o njegovim korenima, uspesima, etičkim granicama…

DW: Gospodine Hercog, Vi već 10 godina dobijate nagrade za životno delo. Sada je to Nagrada Evropske filmske akademije za životno delo. Kakav je to osećaj?

Verner Hercog: Nekako čudno, jer još imam pune ruke posla i jer danas mnogo viüe stvaram nego pre 30, 40 godina. Prošle godine sam napravio tri dugometržna filma - jedan o Gorbačovu, jedan o piscu Brusu Četvinu i jedan film u Japanu. Sve to u 12 meseci. Za to drugma treba šest do osam godina. Hoću da kažem, ovu nagradu bi trebalo da mi „uvale" kada više 10 godina ne budem snimio ni jedan film i kada me u kolicima odguraju na pozornicu.

Da li je Bavarska za Vas još uvek domovina, mada tamo ne živite već 20 godina, nego u Los Anđelesu?

Tu su moji kulturni koreni. Iako mi porodica potiče iz drugih krajeva. S očeve strane su to više švapski i hugenotski koreni, a s majčine austrijski i hrvatski. Ali nakon što sam odrastao u planinama, bilo je jasno da je moj prvi jezik bavarski. Kada putujem po svetu, najviše mi nedostaje bavarski dijalekt.

Niste nikada akademski studirali film, a i nemate dobro mišljenje o takvim fakultetima. Zašto?

Mislim da su te akdamske visoke škole za film pogrešno postavljene i da obično predugo zadržavaju studente. U te tri, četiri godine oni bi mogli da snime tri igrana filma, umesto da sede i uče teoriju filma. To što bi trebao da znaju mogu naučiti za nedelju dana.

I Vi, kao majstor svog znata, držite časove filma (MasterClass). Što se tamo može naučiti za nedelju dana?

Radim dve stvari: osnovao sam Filmsku školu Rog, mangupsku školu, kao alternativni koncept onome što se inače radi na fakultetima za film u svetu. Jedino što stvarno moraju da nauče su dve stvari: prvo, kako se obija brava i drugo, kako faslifikovati dozvolu za snimanje i to tako da te ne ulove. Sve drugo je dijalog i primeri iz filmova, muzike i književnosti.

U poslednje vrijeme sam se više prebacio na radionice, na kojima sudionici u devet dana moraju snimiti jedan kratki film - bez prethodno napisanog scenarija jer ne znaju koju ću im temu postaviti. Sve je moguće, ja im samo zadajem okvir priče.

Vaš filmski rad - bilo da je reč o dokumentarcima ili igranim filmovima - uvek je obeležen ekstremima: ili ekstremnim pejzažima ili ekstremnim situacijama ili ekstremnim likovima. Što vas tera da stalno tražite te ekstreme?

Ja ih zapravo ne tražim nego ono što radim doživljavam kao normalno. Ljudi uvek kažu da je ekstremno snimati u prašumi Amazonije. Vidite, za mene je to samo jedna šuma. Ništa posebno.

Verner Hercog, Klaudija Kardinale i Klaus Kinski na snimanju filma Fickaraldo, 1982

Verner Hercog, Klaudija Kardinale i Klaus Kinski na snimanju filma Fickaraldo, 1982

S Tomom Kruzom ste u film Džek Ričer i sami stajali pred kamerom, kao zlikovac. Kako ste otelovili zlo?

Vrlo jednostavno. To je bilo sasvim lako. I znao sam da ću biti dobar.

Vaši filmovi često tematizuju granična iskustva, na primer serija intervjua „Death Row" s osuđenicima na smrt ili dokumentarac „Grizzly Man". Gde ste osetili svoje granice?

Postoji tonski snimak smrti Timotija Tredvela (koji je godinama živeo s medvedima) i njegove devojke, koje je pojeo medved. I to žive, komad po komad. Distributer i producenti su po svaku cenu hteli taj snimak u filmu. Ja sam ga preslušao i to je bilo tako stravično da sam rekao: „Ne, samo preko mene mrtvog!" To je etička granica koja se ne sme preći jer dostojanstvo i privatna sfera indivudalne smrti čoveka ne smeju biti povređeni.

I kad razgovarate s ljudima osuđenim na smrt, snimate ih i znate da će za osam dana biti pogubljeni, i tu postoje određene granice: respekt, ljudsko dostojanstvo. Ja sam se prema njima uvek odnosio s velikim poštovanjem. Za mene su to bili ljudi s kojima sam zajedno hteo da zavirim u ponore ljudske duše. Iza kamere sam uvek nosio odelo i kravatu, što inače nikada ne radim - u znak poštovanja. Takva formalna odeća je, međutim, uvek i neka vrsta zaštite koja sprečava preteranu bliskost.

Bili ste pod vodom, u prašumi, u pustinji, u ledu. Ima li još nešto što vas privlači i što biste hteli da istražite?

Voleo bih da budem na nekoj svemirskoj stanici. Ili na Mesecu. Ili da posetim Mars, ako to jednom bude moguće. Zanima me da li bi bilo prašine prilikom sletanja. Šta bi se desilo? Ali, ideju da naselimo Mars, zato što smo ovde na Zemlji, kao skakavci uništili sve oko sebe, smatram potpuno obscenom. A mi to nećemo ni uspeti. Isto tako nećemo postati besmrtni, samo zato što na sebi vršimo neke eksperimente sa genima.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM