Nada da će biti sporazuma

„Pregovori o nuklearnom programu su top-tema za nas“, kaže Šahrjar i zamišljeno gleda more svetala u svom gradu. Preko Tvitera, koji je inače u Iranu zabranjen, čak i tokom večere zajedno sa svojom prijateljicom Pardis prati šta se dešava u dalekom Beču – i spreman je da o tome govori. Politika je tema o kojoj Iranci vrlo retko razgovaraju sa strancima. Ipak, ovde u parku Bam-e Tehran, na brdu iznad grada i pod pretpostavkom anonimnosti, taj 29-godišnjak spreman je da govori potpuno otvoreno.

„Sankcije su nas teško pogodile“, kaže Šahrjar. Život običnim ljudima zagorčavaju velika nezaposlenost i inflacija. „Ja sam čak čula“, kaže Pardis, „da zbog ograničenja u finansijskom sektoru više nećemo moći da uvozimo neke lekove“. Sporazum u Beču bi mogao da okonča te probleme, nadaju se njih dvoje.

„Želimo da konačno počne trgovina sa Evropom i SAD“, ubacuje se Reza koji sedi za susednim stolom. On potiče sa severozapada Irana i privatni je predizetnik. Zbog sankcija je prisiljen da svoje poslove obavlja preko Kine i Rusije. A oni, kako tvrdi, sve masno naplaćuju i nemaju baš uvek željeni kvalitet. Na jesen se u Nemačkoj održava veliki sajam koji ima veze sa branšom, sa kojim Reza trguje. Rado bi otputovao tamo i sklapao poslove. „Jednostavno“, kaže, „želimo da ponovo imamo dobre odnose s celim svetom.“

Ne po svaku cenu

Baš kao i ogromna većina Iranaca, i Reza želi sporazum u Beču – ali ne po svaku cenu. „Spremni smo“, tvrdi, „da drastično redukujemo naš atomski program i da se podvrgnemo kontrolama.“ Ipak, moraju da postoje garancije da će zauzvrat zaista biti ukinute sve sankcije, a ne da će one biti samo zamrznute. Osim toga, mora se uzeti u obzir da Barak Obama neće još dugo biti predsednik SAD: „Mnogi od onih koji najavljuju da će ga naslediti, već su zapretili da neće priznati mogući sporazum.“

Reza ipak veruje da će do sporazuma doći: „Pregovori već dugo traju i niko sebi ne može da dozvoli da se kući vrati praznih ruku.“

Tome se nada i Hamid. „Tada će“, smatra, „možda u našu zemlju doći i više turista“. Taj 32-godišnjak ima turističku agenciju i posetiocima pokazuje, ne samo veliki bazar i palatu nekadašnjeg iranskog šaha, već i gradove koji su uvršteni na kartu svetske baštine: Persepolis i Isfahan. Ipak, proteklih godina nije bilo turista onoliko koliko bi moglo da ih bude. „Ovde ima toliko toga da se vidi i doživi“, kaže, „a mi Iranci smo gostoljubivi ljudi. Ali zbog loših političkih odnosa mnogima ne pada na pamet da kod nas dođu na odmor.“

Nada u reforme

Niloufar, koja je takođe tu, želi i više od sporazuma u Beču. „Na putu ka Bam-e Tehranu pratila me Religijska policija“, priča ta 21-godišnja devojka koja nosi svetloplave helanke i mantil koji je, prema mišljenju Religijske policije, isuviše kratak. Uspela je da im pobegne i sada čeka roditelje da joj donesu odeću koja odgovara strogim propisima Islamske Republike Iran. „Žene su pre svega te koje ovde ne mogu da žive u slobodi. Ali kada se reše spoljno i unutrašnjopolitički problemi naše zemlje, možda se i za nas nešto promeni.“

Nazanin ne može više da čeka na promene. Ta 31-godišnja žena želi da doktorira u SAD, ne samo zbog tamošnjih sloboda, već i zbog toga što bi diploma uglednog univerziteta bitno poboljšala izglede za njenu karijeru. Međutim, zbog loših međudržavnih odnosa, teško je dobiti vizu za SAD. Preko roditelja zna da je pre Islamske revolucije put u SAD bio moguć direktnim avionskim letom i bez vize. „Moj iranski pasoš danas je skoro bezvredan“.. Onaj ko nema dobar posao i pun novčanik, po pravilu biva odbijen u ambasadama zapadnih država. Dogovor u Beču, nada se, promenio bi dosta: „Vreme je da odnosi naše zemlje i sveta ponovo postanu bolji.“

Pročitajte još dva suprotna mišljenja o mogućem postizanju sporazma sa Iranom: