Nacrt za projekat nemačko-poljskog pomirenja | Evropa | DW | 17.06.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Evropa

Nacrt za projekat nemačko-poljskog pomirenja

„Sporazum o dobrosusedstvu i prijateljskoj saradnji“ između Poljske i Nemačke bio je prekretnica u približavanju dva komplikovana suseda. Kako stvari stoje danas, 30 godina nakon potpisivanja tog sporazuma?

Premijer Poljske Bjelecki (levo) i kancelar Nemačke Kol prilikom potpisivanja Sporazuma u Bonu 17. juna 1991.

Premijer Poljske Bjelecki (levo) i kancelar Nemačke Kol prilikom potpisivanja Sporazuma u Bonu 17. juna 1991.

Evropa se 1991. nalazila na prekretnici: Nemačka je ujedinjena, a Poljska se nakon 40 godina komunističke diktature ponovno vratila u društvo demokratskih zemalja koje naginju Zapadu. Uprkos tome, nepoverenje između dva suseda zbog istorijskih iskustava bilo je veliko.

Gotovo svaka porodica u Poljskoj ima nekoga ko je stradao tokom nemačke okupacije od 1939. do 1945. Isto tako, sporazum o zajedničkoj granici u tom trenutku star je samo nekoliko meseci.

Za Januša Rajtera, bivšeg nemačkog ambasadora, dan kada je potpisan Sporazum o dobrosusedstvu bio je nešto posebno, uprkos tome što se to dogodilo u sred ionako uzbudljivog perioda. Rajter je učestvovao u radu na tom istorijskom dokumentu i nalazi se na mnogim fotografijama u društvu političkih veličina poput tadašnjih i bivših kancelara Helmuta Kola i Vilija Branta, kao i buduće kancelarke Angele Merkel.

Rajter takođe podseća da su pregovori o sporazumu bili i dugi i naporni. „Bili smo svesni različitih interesa dveju strana, ali sve se odvijalo u atmosferi poverenja i uverenja da niko neće drugu stranu da pokuša da zakine“, seća se Rajter.

Januš Rajter bio je od 1990. do 1995. polsjki ambasador u Berlinu

Januš Rajter bio je od 1990. do 1995. polsjki ambasador u Berlinu

Poljska, Nemačka i Evropa

Sporno pitanje bila je želja Poljske da se u Sporazum unese i pravo te zemlje na članstvo u Evropskoj zajednici, preteči Evropske unije. Nemačka je doduše bila spremna da Poljsku podrži u tom naumu, ali to nije htela da uradi bez konsultacije sa svojim evropskim partnerima. Zato u sporazumu i stoji veoma oprezna formulacija koja govori o „vođenju Poljske ka članstvu u Evropskoj zajednici“. Poljska je nakon 13 godina, 2004. i postala punopravna članica tada već EU.

Tadašnji poljski premijer Jan Kžištoš Bjelecki seća se potpisivanja Sporazuma u društvu Helmuta Kola. On za DW kaže da je između Kola i njega, uprkos mnogim razlikama, pa i generacijskim, vladalo poverenje.

„Kol nije bio neko s kim je odmah moglo da se sklopi prijateljstvo. Prvo je trebalo da se zadobije poverenje“, kaže Bjelecki. On se seća da je na večeri kojoj su prisustvovali on, Kol i u ime Evropske zajednice belgijski premijer Vilfrid Martens, pala i poslednja brana. „Kol se izgleda informisao o meni, jer mi je poklonio kopačke. Znao je koji broj nosim“, priseća se Bjelecki.

Razlika između poljske i nemačke strane, kaže Bjelecki, bila je i u tome što su Poljaci hteli sve da imaju napismeno, dok su Nemci polagali veliku važnost poverenju.

Danas je taj bivši poljski političar ponosan na Sporazum o dobrosusedstvu. Prema njegovom mišljenju, taj dokument je omogućio mnogo toga što je u kasnijim godinama pokrenuto, poput zajedničkog nemačko-poljskog rada s mladima. „Najvažniji je početak“, kaže bivši premijer.

Bjelecki i Kol potpisuju Sporazum o dobrosusedstvu u Bonu 17. juna 1991.

Bjelecki i Kol potpisuju Sporazum o dobrosusedstvu u Bonu 17. juna 1991.

Remek-delo diplomatije

S nemačke strane je neposredno pre četvrte od šest rundi pregovora o Sporazumu Vilhelm Hejnik preuzeo vođenje pregovora. Njemu je bilo važno da obe strane taj dokument smatraju uspehom. Ipak, istovremeno je bio svestan da taj sporazum ne može da reši sva otvorena pitanja nemačko-poljskih odnosa. Uprkos tome, „Sporazum spada među remek-dela međunarodne diplomatije“, ocenjuje za DW taj bivši diplomata.

Jednog se ovaj, danas 88-godišnji diplomata, priseća s nelagodom: „S poljske strane su svi govorili tečno nemački. S naše strane niko nije znao poljski“, kaže Hejniköynick.

Posebno problematična bila je želja poljske strane da se u Sporazum unese pojam „poljska manjina“ u Nemačkoj. Hejnik otpor nemačke strane danas objašnjava tadašnjim velikim useljavanjem iz Turske i strahom da bi mogla da se razvije diskusija i o definisanju Turaka u Nemačkoj kao etničke manjine.

Potpisivanju je nazdravio i bivši kancelar Vili Brant (drugi zdesna)

Potpisivanju je nazdravio i bivši kancelar Vili Brant (drugi zdesna)

Sumnje na obe strane

Hejnik je danas pomalo razočaran zbog toga što se nemačko-poljski odnosi nisu još intenzivnije razvili u pozitivnom smeru. Stalno je bilo razočaranja, ali to je, kaže, s obzirom na tešku prošlost, nekako i razumljivo.

Ipak, optimizam tadašnjih aktera pomalo baca u drugi plan činjenicu da su već tada mnogi sa skepsom gledali na taj sporazum. S nemačke strane su na Helmuta Kola su pritisak posebno vršili predstavnici proteranih Nemaca, koji su posle Drugog svetskog rata bili prisiljeni da napuste bivša nemačka područja koja su se sada nalazila u okviru Poljske. „Šlezija je naša“, pisalo je u to vreme na transparentima preko puta sedišta vlade u Bonu. S poljske strane, mnogi su sa nelagodom prihvatili iznenada naraslog suseda sa zapada.

I danas je nemačko-poljska prošlost puna sukoba otežavajući faktor u odnosima dveju zemalja. S poljske strane stalno dolaze pretnje da će se podneti zahtevi za reparaciju ratnih šteta. S nemačke strane se stalno čuju pretnje da će se otvoriti pitanje granica.

„Mislim da moramo da radimo i dalje, sve dok ne dođe pravi trenutak za zajednički pogled ka prošlosti, ali i u budućnost“, zaključuje Hejnik.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu

DW.COM