Na piscima je da potstaknu dijalog
3. jul 2006.
Život u miru, kaže Uri Avneri, je život on još uvek nije upoznao. U vreme njegovog ranog detinjstva u Nemačkoj je bujao Nacional-socijalistički pokret, zatim je doživeo početak Trećeg Rajha, i konačno, mira nema ni od kada sa svojom porodicom živi u emigraciji u Izraelu, odnosno u Palestini.
«Tokom 72 godine, od kada živim u Palestini, ni ja niti bilo koji drugi Izraelac ili Palestinac nije proživeo dan u miru. Svaki dan, pune 72 godine, bio je praćen vestima o ratnim dešavanjima. Zbog toga je mir za nas, u našoj zemlji, nešto poput naučne fantastike.»
U prošlosti su uvek postojale prilike za postizanje mira, kaže Avneri, ali ni Palestincima, ni Izraelcima nije pošlo za rukom da ga ostvare...
Na pitanje:« Šta mogu pisci da učine da bi se stvari prevazišle? I da ili uopšte mogu nešto da učine? Moj odgovor je bezuslovno da. Pisci mogu, moraju i dužnost im je da izmene situaciju».
U svakom ratu, kaže Avnery, nastaju mitovi. Mitovi koji obrazlažu zašto su žrtve žrtve i zašto je neprijatelj neprijatelj. Time se sprečava svaki oblik promene i razumevanja. Zadatak pisaca je u tome da prevazidju mitove u u sopstvenom narodu, i sa druge strane pokušaju da shvate takozvane neprijatelje. Avnery dalje objašnjava:
« U borbi medju mitovima vlada istinski rat, pravo odsustvo mira . Znate li da ako ja govorim o mojim palestinskim prijateljima, tada uvek moram da konstatujem, da je svaki pojedini doživljaj u mom životu potpuno različit od hiljada doživljaja na drugoj strani. Ista dešavanja medju Izraelcima i Palestincima interpretirana su do te mere različito, kao da se ne radi o dva naroda koji žive u istoj maloj zemlji, već dva naroda na dve strane sveta, ili na različitim planetama.»
Tako Izraelci rat iz 1948.mu tretiraju kao borbu za sopstvenu samostalnost i nezavisnost, dok je za Palestince ovaj rat bio nacionalna nesreća, nacionalna katastrofa u kojoj su Izraelci proteerali polovinu palestinskog stanovništva sa sopstvene zemlje.
«99 procenata, ćak 99 posto je stanovništva sa obe strane veruje u ove mitove, i u potpunosti su ubedjeni u svoje pravo. Tek onda kada se spozna da mi imamo stopostotno pravo, da druga strana takodje ima stoprocentno pravo, tek tada bi smo mogli da se približimo miru»
Za to je potrebno mnogo mnogo vremena, kaže na kraju Avneri, ali i da je on, kao sumnjičavi optimista - kako sebe definiše, ubedjen da uz pomoć pisaca i intelektualaca takva mogućnost postoji, bez obzira na ponovljene slučajeve ponovnog izbijanja nasilja.
Silke Bartlik