Naš zavičaj Zemlja | Evropa | DW | 27.05.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Naš zavičaj Zemlja

Na čemu se temelje identiteti? Sve dok čovek ne bude stanovao u svemirskim brodovima, definisaće ga njegovo "zemaljsko selo", veruje Anila Vilms. Putnici između svetova su manjina.

Evangelistički crkveni kongres je poznat kao duhovni događaj koji slavi ujedinjujuću snagu ljubavi, jača mirotvornu ulogu religije i zalaže se za ekumenski duh. Istina je: čežnja za spasenjem je svuda u svetu jednako snažna. Na duhovnom području postoji zapanjujuće podudaranje svih verskih sistema: svi teže onome što se zove unio mystica, stapanju svega sa svim, ponovnoj vezi sa prapočetkom, večnosti duše.

Međutim, ovaj crkveni kongres koji se održava u Berlinu je postao vrlo političan. Čini se da su svi akteri svesni da su goruće teme današnjice više svetovne nego nebeske prirode. Bilo je reči o izbegličkoj krizi, o odnosu prema islamu, o zajedništvu u Evropi.

U stvari, današnji konflikti su posledica vrtoglavog tehnološkog razvoja - ekstremno olakšanim mogućnostima putovanja i virtuelne komunikacije koji omogućavaju intenzivan dodir između ljudi i kultura.

Ko sam ja? Ko si ti?

Taj razvoj štiti i podržava i odgovarajuća ideologija. Sve veći je sloj ljudi koji su konstantno u pokretu: trgovci, diplomate, savetnici, kuriri, pronalazači, svetski putnici, ljudi koji svaki dan na posao putuju preko granice, graditelji mostova koji su stalno u vazduhu i u virtuelnom i apstraktnom prostoru pronalaze svoju domovinu. No, koliko god bila važna njihova uloga i moćan njihov glas - oni jesu i ostaju manjina.

Većina stanovnika Zemlje čitav život ostaje verna svom rodnom mestu. I njima se taj razvoj sve manje sviđa. Postaje hektično i tesno u svetu, prostori za mir i povlačenje su ugroženi. Svi se pitaju: ko sam ja, ko si ti i kakav je naš odnos?

Ukorenjeni na Zemlji

Radi se konkretno o vrednostima, ukusu, nasleđu, načinu života. Nije reč o religiji ili duhovnosti, već o identitetu. O ja-principu i mi-principu. O egzistencijalnoj potrebi čoveka da ovde na Zemlji bude jedinstven i nezamenjiv. Radi se o pitanju: Za šta vredi živeti?

Ko misli da se kulturološke razlike mogu izjednačiti ili čak ukinuti komunikacijom, grdno se vara. Koliko god komunikacione tehnologije napredovale, čovek ostaje dete Zemlje sa iskonskom potrebom da u njoj bude ukorenjen. Gaja, majka Zemlja, bila je prva tu, kaže grčka mitologija. Tek kad se počela osećati usamljenom i poželela partnera, stvorila je Urana, nebo, kako bi je okruživao i družio se s njom.

Svet brojnih sela

Identitet čoveka je direktno povezan sa krajem u kojem je rođen. Svaki delić Zemlje ima svoj karakter, šarm, prastaru tradiciju koju su izgradile mnoge generacije - ima genius loci. Rodni kraj, klima, kuhinja, običaji i religija uvek idu jedni s drugima.

Oduvek je bilo mesta koja su proglašavana otvorenim: mesta susreta, razmene, proputovanja, slobodne luke, mesta održavanja sajmova, trgovačke metropole. No, i dalje se naš svet sastoji od bezbroj "zavičajnih sela". Dok god ljudska deca ne budu odrastala u svemirskim brodovima, tako će i ostati. Čovek je privržen svom selu, onome što mu je poznato i sigurno, i bez tih sela život ne bi bio moguć. U svakoj junačkoj sagi se junak vraća kući, stari dostojanstveno i unucima priča o pustolovinama negde daleko.

Hrabrost za identitet

Ostaje pitanje o odnosu između tih brojnih sela. Ja na to gledam kao na odnos između individua. Kako jedan zdrav odnos izgleda, o tome u našem kulturnom prostoru u međuvremenu postoji konsenzus. Samo između jakih individua sa jasnim konturama identiteta koje se susreću na istom nivou i uz poštovanje za prostor i granice onoga drugoga, mogu nastati uspešna partnerstva, može se uspostaviti ravnoteža između davanja i uzimanja. Na kraju jednog takvog putovanja, partneri su zreliji nego što su bili na početku. A tamo gde tih pretpostavki nema, odnos deluje rušilački pa se pre ili kasnije raskida.

Die albanische Schriftstellerin Anila Wilms (A. Wilms)

Anila Wilms

No, da se vratim na aktuelnu političku debatu: Nemačka još uvek ima problema sa svojim identitetom i to je zbog njene istorije i razumljivo. Međutim, današnji Nemci mogu biti ponosni na svoje selo - ono je postalo jedno od najboljih, najčistijih i najpravednijih na svetu. Pridošlicama koje sa sobom donose dobre stvari - marljivost, umeće, ambicioznost, snagu srca, maštu, humor ili barem ljubaznost, poniznost i volju za prilagođavanjem - ovo selo može da ponudi nešto izrazito vredno: prostor za individualni razvoj, prave mogućnosti za ostvarivanje sopstvenog potencijala. A onaj ko to ne želi, taj je na pogrešnom mestu.

Anila Vilms je albanska književnica koja od 1994. živi u Berlinu. 2012. je objavila prvi roman: „Albanska nafta ili ubistvo na severnom putu".