Musliman među strelcima

Ovih dana novine puni priča iz seoceta Zenerna, pored gradića Verla, dvadesetak kilometara istočno od Dortmunda. U tom seocetu sa hiljadu duša je, naime, izabran novi kralj strelaca. Streljačka društva (bratstva) su u Nemačkoj ozbiljna stvar – ima ih oko 15.000 sa 1,4 miliona članova. Ova tradicionalna društva manje se bave sportom, a više druženjem, proslavama i „smirivanjem socijalnih i konfesionalnih tenzija u duhu pravog bratstva“. Ili bi bar tako trebalo da bude. Jer kralj strelaca iz Zenerna postao je musliman Mithat Gedik tako što je pobedio na tradicionalnom streljačkom takmičenju, praćenim jednako tradicionalnom muzikom i ispijanjem piva. Ali krovni Savez istorijskih nemačkih streljačkih bratstava zatražio je da Gedik vrati titulu. Jer nije hrišćanin. Greškom je, kažu, i primljen u bratstvo.

To je pokrenulo značajnu debatu – da li je posao ovakvih, u suštini, zabavnih društava da odvajaju hrišćane od ostalih ili će i ti poslednji bastioni vulgarne interpretacije tradicije konačno biti otvoreni za građane. Meštani nisu dali svog kralja, umešala se i politika, i na kraju je krovni savez kao popustio: neka Gedik ostane kralj, ali ne može da puca na okružnom takmičenju. „Odluku da se – izuzetno! – muslimanu dopusti kraljevska čast u krovnom Savezu verovatno smatraju solomonskim kompromisom. Zapravo se radi o sramotnom aktu kulturne tvrdoglavosti“, piše Nordze cajtung (Oldenburg). „Ljudi sa njihovim argumentima ne treba da se čude kada se odjednom nađu u društvenom ofsajdu. Hvala Bogu pa su lokalna streljačka bratstva mnogo dalje odmakla od svojih zatucanih vođa.“

Kolumnista Špigel onlajna i sam dolazi sa sela, pa čitaocima dočarava atmosferu koja vlada na proslavama streljačkih društava: „…muškarci u maslinasto zelenim odelima sa zlatnim dugmadima i lažnim ordenjem. Kostimirani marširaju ulicama, ulaze u šatru i ispijaju priličnu količinu alkohola. Tu i tamo dođe do izliva razvrata o kojima bih, zbog diskrecije, da ćutim. Recimo da malo ko čuje šestu i devetu božiju zapovest. (…) Hrišćanska vera je na ovakvim priredbama samo maska za razuzdani narodni vašar. To je fasada, baš kao i uniforme i balske haljine, staromodne frizure i ordenje. Spolja pobožno i smerno, a zapravo su to samo ljudi i grešnici.“

Ugledni Frankfurter rundšau primećuje da religija postaje problem tek „kada napusti svoje stvarno polje – veru i crkvu – i pokuša da razvuče norme na druge društvene oblasti, pa makar to bila i streljačka društva. Ovaj problem je u Evropi u principu prevaziđen, ali kako vidimo, ima ostataka.“ Vestfalenblat (Bilefeld) primećuje da moto pomenutog krovnog Saveza (Vera, običaji, zavičaj) nema danas mnogo smisla: „Jedino stavka zavičaj – u smislu seoskog zajedništva – još se zaista neguje u ovim udruženjima i njihovim proslavama. Niko ne proverava u ovim, izvorno katoličkim, bratstvima da li je neki član istupio iz crkve, razveo se i da li živi kako Biblija zapoveda. Vera je lično pravo. Deca i ljudi druge vere mogu da idu u hrišćanske vrtiće i škole, čak i u crkveni hor – ako to žele. (…) Streljački savez bi učinio sebi uslugu ako bi konačno stigao u 21. vek i preuzeo društveni zadatak integracije.“

Šire kadrira komentator Miteldojče cajtung (Hale): „Apsurdno je mešanje političkih sukoba sa religijskim ili etničkim kategorijama. Želim da kritikujem postupanje izraelske vlade u konfliktu sa Palestincima, a da me niko pri tom ne optuži za antisemitizam. Želim da ukažem na nedemokratsku Erdoganovu politiku u Turskoj, a da me ne označe kao islamofoba. Širom sveta vode se religijski ratovi, već to je dovoljno strašno. Mi bi trebalo ne samo da se manemo takvih sukoba nego da uradimo i više: da dozvolimo našim muslimanskim sugrađanima da postaju kraljevi strelaca, fudbalske zvezde i kancelari.“