Mučenje zatvorenika je svakodnevica

Mučenje kao sistematska metoda kojom se državne institucije bore protiv neistomišljenika, odavno je trebalo da bude stvar prošlosti. Ali u mnogi delovima sveta mučenje se još uvek primenjuje, pre svega protiv političkih zatvorenika. Recimo u Aziji. Fil Robertson, šef azijskog odeljenja organizacije „Hjuman rajts voč“, govori za Dojče vele o svojim iskustvima u borbi protiv mučenja.

DW: U kojim azijskim zemljama je mučenje svakodnevna pojava?

Fil Robertson: Tužna je istina da snage policije u zemljama jugoistočne, južne i istočne Azije mučenja stalno koriste kao uobičajenu metodu prilikom saslušavanja kako bi pojedince prisilile na priznanje. U jugoistočnoj Aziji to primećujemo u Vijetnamu, Kambodži, Laosu, Tajlandu, Mjanmaru, Maleziji, Indoneziji kao i u drugim zemljama. Isto važi i za sve zemlje južne Azije. Taj problem je toliko veliki da se ne može sagledati gde bi moglo da se počne s borbom protiv korišćenja mučenja od strane policije. Istrage policijskih mučenja stalna su tema našeg posla. U Maleziji smo na primer uočili da je sistematsko mučenje osoba koje su se nalazile u pritvoru, a koje je često dovodilo i do smrti, nešto što se događa već godinama. „Hjuman rajts voč“ je osim toga ustanovio da se mučenja događaju redovno i u raznim klinikama „za odvikavanje od droga“ u Kini, Laosu, Kambodži i Vijetnamu. Dakle, čak i u slučajevima kada bi ljudima zapravo trebalo da se pomaže, čak i tada dolazi do bičevanja ili još gorih oblika mučenja. U zemljama kao što su Singapur ili Malezija, bičevanje čak i sastavni, ustaljeni deo pravnog sistema. Reč je u svakom slučaju o kažnjavanju koje naša organizacija smatra stravičnim i neuobičajenim. Naravno, centralni deo te diskusije se kreće oko „političkih zatvorenika“ u Vijetnamu, Laosu, Mjanmaru i drugim totalitarnim državama – sa Severnom Korejom na čelu. Osim toga, ono što zaista duboko šokira jeste činjenica da počinioci samo vrlo retko bivaju pozvani na odgovornost. U mnogim spomenutim zemljama državni činovnici koji učestvuju u mučenju očigledno uživaju imunitet.

Koja vrsta mučenja se najčešće primenjuje?

Na prvom mestu je naravno premlaćivanje, ali tu su i elektrošokovi, nanošenje opekotina cigaretama. Zatim, često i seksualno nasilje primenjuje kao oblik mučenja.

Da li beležite možda nekakve pozitivne pomaka poslednjih godina, bar kada je Azija u pitanju?

Rad Istražnog povereništva Ujedinjenih nacija o kršenju ljudskih prava u zatvoreničkim logorima u Severnoj Koreji bilo je sigurno pozitivan pomak. Vlasti u Pjongjangu pozvane su da preuzmu odgovornost. I u Mjanmaru je puštanjem na slobodu jednog broja političkih zatvorenika napravljen mali korak prema naprijed.

Koliko je zaista teško odgovorne dovesti pred lice pravde?

Tamo gde se mučenja primenjuju na državnom nivou, poput Vijetnama ili Severne Koreje, to je nemoguće. U retkim slučajevima moguće je službenike nižeg ranga pozvati na odgovornost.

U kojoj meri je mučenje u azijskim zemljama u suštini zakonski kažnjivo?

Problem nije zakonodavstvo, jer se u mnogim zemljama mučenje nalazi na spisku kažnjivih dela, ako ne mučenje, a onda nanošenje telesnih povreda. Ali dovesti počinioce pred sud je sasvim druga priča. Mučenja se najčešće odvijaju daleko od očiju javnosti. Spolja gledano, sve vlade su otvoreno protiv mučenja. One čine sve da javnost, pogotovo strana, ne sazna ništa.

Postoji li neka žrtva mučenja čija sudbina Vam se posebno urezala u sećanje?

Svih ovih godina, koliko se bavim sudbinama žrtava mučenja, shvatio sam jedno: godinama nakon mučnih događaja žrtve se suočavaju sa psihičkim problemima. Zabrana mučenja je temeljno ljudsko pravo i zato moramo da udvostručimo naše napore u borbi protiv sistematski metoda mučenja. I one odgovorne da izvedemo pred sud.

Fil Robertson je šef azijskog odeljenja organizacije „Hjuman rajts voč“ (Human Rights Watch)