Molitva za ozdravljenje banaka ne pomaže

Sada je dakle sve poznato: na proveri koju se sprovela Evropska centralna banka, od 130 banaka nije prošlo njih 25. Ukupni manjak kapitala iznosi 25 milijardi evraTrinaest banaka mora da nabavi kapital koji im nedostaje, 12 ih je to već učinilo.

Da li je sada zaista sve poznato? „Bila je to vrlo poštena vežba koju su svi koji su u njoj učestvovali shvatili ozbiljno“, tako je u razgovoru za DW proveru banaka opisala šefica nemačke Savezne ustanove za kontrolu banaka (BaFin) Elke Kenig.

Ja sam o toj proveri stekao sasvim drukčiji utisak: to je u najboljem slučaju vežba iz koje se ne može mnogo toga saznati o realnoj situaciji među ispitanicima, a u najgorem slučaju to je veoma komplikovana potraga za onim bankama kojima šef Evropske centralne banke Mario Dragi mora kao prvo u velikom stilu da otkupi ono smeće od vrednosnih papira.

Kod stres-testa se u suštini radi o tome da li je odnos sopstvenog kapitala banaka u razumnom odnosu sa preuzetim kreditnim rizicima i, ako jeste da li će to biti slučaj i ako se banka podvrgne veštačkom stresu tako što se simulira pad konjunkture i pucanje mehura od sapunice na tržištu nekretnina.

To zvuči razumno, jer 4. novembra Evropska centralna banka preuzima kontrolu nad najvažnijim evropskim bankama i ne bi htela da preuzme odgovornost za neke stare rizike.

Ali greška u konstrukciji tog testa leži u tome što je bankama uglavnom prepušteno to kako će one same da ocene sopstvene rizike. Tu postoji opasnost da se stvarna situacija ulepša.

Poštenije bi bilo odrediti bankama kakav mora biti odnos sopstvenog kapitala i ukupnih ulaganja – a tada bi na testu propalo mnogo više banaka od sadašnjih 13.

To vodi ka novom konfliktu jer sopstveni kapital može se namaknuti tako što će se emitovati nove deonice ili smanjiti sopstveni rizici, što znači – manje kredita.

Nuspojave

I jedno i drugo su nepoželjne nuspojave. Ako je ugled banke poljuljan, ona će teško doći do novih investitora, a stari deoničari veoma će se naljuti što se vrednost njihovih deonica razvodnjava.

Zato će banke posegnuti za drugim metodom, koji ima katastrofalne posledice po ukupnu privredu: one će davati manje kredita, dakle upravo suprotno od onoga što bi Evropska centralna banka želela a to je da se privreda snabde sa dovoljno novca za investicije.

To da je samo 13 od 130 evropskih banaka bolešljivo, liči na prizivanje zdravlja molitvom: gledajte, sada je sve u redu. Ali, nikada do sada molitve za zdravlje nisu delovale. A i Međunarodni monetarni fond navodi sasvim druge brojke. MMF je, po sopstvenim navodima, proverio 300 velikih banaka u industrijskim zemljama. Uzimajući u obzir njihove bilanse, 40 odsto tih banaka nije sposobno za kreditiranje u skladu sa nacionalnom privredom. U evrozoni navodno taj problem ima čak 70 odsto banaka i šef odseka MMF-a za finansijska tržišta Hoze Vinjals ne krije da on te banke smatra suvišnim.

Ipak, s obzirom na to da ne može biti ono što ne sme biti, šef Evropske centralne banke Mario Dragi počinje da u velikom stilu otkupljuje najveće kreditne rizike od banaka sa juga, uključujući i Francusku. Ti teško naplativi krediti imaju, prema Evropskoj centralnoj banci, vrednost od 879 milijardi ebra.

Tako se Evropska centralna banka kreće upravo prema onom u šta su nas nemački političari stalno uveravali da se nikada neće dogoditi: prebacivanje tereta dugova na sve nas. Možda je stres-test nekim bankama i doneo jasnija saznanja o obimu bezvrednih vrednosnih papira u Evropi, ali evropski bankarski sektor nije učinio ni sigurnijim, niti stabilnijim.