„Moli se i radi i biće u redu“ | Mozaik | DW | 25.06.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Mozaik

„Moli se i radi i biće u redu“

Deca u nemačkim domovima fizički i psihički su zlostavljana sve do sredine sedamdesetih godina. To mračno poglavlje se od pre nekoliko godina rasvetljava na različite načine, a sada i u jednom filmu.

Film Marka Brumunda je – mrak. I figurativno i doslovno. U njemu je reč o jednom mračnom i dugo vremena skrivanom poglavlju novije nemačke istorije. To je veoma upečatljiv film-prvenac mladog nemačkog reditelja za kojeg će se u budućnosti sigurno još čuti.

Freistatt je prvi dugometražni igrani film Marka Brumunda (45). Njegovo ime nije doduše nepoznato u nemačkim i evropskim filmskim krugovima – kratki filmovi, dokumentarci, reklame i serije tog reditelja nagrađivani su na festivalima u Kanu, Lisabonu, Rigi i Kijevu, a 2007. je jedan od njegovih filmova bio nominovan i za Oskara. Međutim, šira publika u Nemačkoj Brumunda nije poznavala sve dok na festivalu mladih talenata Max Ophüls Preis u Zarbrikenu nije predstavljen njegov prvi dugometražni prvenac. Film je toliko oduševio tamošnju publiku da je odlučila da mu da svoju nagradu.

Prema istinitim događajima

Filmu Marka Brumunda uspeva ono što ne uspeva mnogim debitantskim radovima: on pripoveda izrazito napetu priču, istovremeno i snažnu i potresnu, a da ona pritom ni u jednom trenutku ne postaje ni banalna niti sladunjava, što se često dešava kod filmskih prvenaca. Freistatt je dramaturški izvrstan, zanatski perfektno napravljen film, u kome nijedna scena ne pokazuje da je reč o debitantskom delu.

Deutschland Spielfilm Freistatt

Deca u domu „Freistatt“ bila su prinuđena na težak fizički rad

Radnja filma bazirana je na istinitim događajima iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kada je više od pola miliona dece i mladih fizički i psihički zlostavljano u crkvenim i državnim dečijim domovima. Ta činjenica poznata je već nekoliko godina i otada i naučnici i političari pokušavaju da rasvetle taj mračan period nemačke istorije. U centar pažnje javnosti proteklih godina pre svega je dospelo seksualno zlostavljanje štićenika domova pod okriljem crkve.

Neshvatljiva brutalnost

Uprkos svemu tome, događaji koji se opisuju u Brumundovom filmu zapanjuju, jer su brutalnost i sistematičnost u sprovođenju oštrih disciplinskih mera nad decom i mladima danas gotovo nezamislive. Posebno zastrašujuća činjenica jeste to da su takve metode u Zapadnoj Nemačkoj, u pojedinačnim slučajevima, sprovođene sve do sredine sedamdesetih godina – dakle dugo nakon 1968, revolucionarne godine koja je nemačko društvo izmenila iz korena.

Marc Brummund Regisseur

Mark Brumond

„Fasciniralo nas je upravo to nezamislivo podudaranje u vremenu“, kaže Mark Brumung. „Na jednoj strani društvo između rokenrola i studenskih demonstracija koje, kako se činilo, neobuzdano stremi ka slobodi, a na drugoj – nastavak institucionalizovanog i u svojim dimenzijama teško shvatljivog zlostavljanja u domovima.“

Krvavi rad u močvari

Brumund u svom filmu opisuje doživljaje 14-godišnjeg Volfganga (odlično ga glumi Luis Hofman) koga njegova preopterećena majka i očuh smeštaju u dečiji dom pod, kako se pokazuje, ciničnim imenom „Freistatt“, (frajštat – u slobodnom prevodu: utočište). Dom se nalazi u najdubljoj provinciji na severu Nemačke, u močvarnom i retko naseljenom kraju, prekrivenom gustim šumama.

Maloletni štićenici doma moraju da kopaju treset koji uprava doma prodaje lokalnim seljacima – krvav posao na kojem se mnoga deca slamaju. I svakodnevica mladih u slobodno vreme više liči na zatvor nego na vaspitni dom.

Da li je Mark Brumund za potrebe filma prilagodio temu kinematografskim pravilima? Da li je dramatici dao suviše prostora? Kada se čitaju zapisi Volfganga Rozenketera koji je sve to iskusio na sopstvenoj koži i čija je sudbina bila osnova za scenario filma, odgovor je: ne. Rozenketer se seća da su ga u domu dočekali rečima: „Radićeš do iznemoglosti, a svaku pomisao na bekstvo izbij iz glave. Moli se i radi i biće u redu“. Ispostavilo se da to uopšte nije bilo tačno. Za „pravog“ Volfganga, dom nije bio „utočište“ nego, kako sam kaže, „predvorje pakla“.

Freistatt Film

Sumnjiv pedagoški postupak: kopaj treset i moli se

Zainteresovanost novinarke i teroristkinje Ulrike Majnhof

Praksa i svakodnevica u nemačkim dečijim domovima nakon Drugog svetskog rata nisu bili sasvim nepoznati javnosti. Tada novinarka, a kasnije teroristkinja Ulrike Majnhof intenzivno se bavila tom temom. Ona je o tome snimila i film pod nazivom „Bambule“.

Za Majnhof su prilike koje je upoznala u zapadnonemačkim domovima bile povod za kasniju radikalizaciju. „Vaspitavanje u domovima predstavlja policajca sistema. To je batina kojom se proleterskoj omladini utuvljuje da nema smisla želeti nešto drugo osim da se čitav život vredno radi na traci negde na nekoj podređenoj poziciji, da se uvek i samo primaju naredbe i drži jezik za zubima“, konstatovala je svojevremeno Ulrike Majnhof.

Deutschland Spielfilm Freistatt

Brumund film rađen je po uzoru na holivudski klasik „Prkosni“

Po uzoru na Kramera i Trifoa

S obzirom na sva dosadašnja saznanja o prilikama u vaspitnim domovima Savezne Republike Nemačke, Marku Brumundu mora se odati priznanje što svoj film nije sveo na puko moralisanje. Reditelj otvoreno priča o svojim filmskim uzorima poput crno-belog filma Stenli Kramera iz 1958. „Prkosni“ (The Defiant Ones) i prvenca Fransoa Trifoa „400 udaraca“ (Les quatre cents coups). Ipak, Marku Brumundu uspelo je da donese i nešto svoje i zato se nijedan drugi nemački rediteljski prvenac ne može uporediti s Brumundovim.

Nakon više projekcija na festivalima, film Freistatt se od ovog četvrtka (25.6.) prikazuje i u nemačkim bioskopima, a zatim nastavlja turneju po festivalima – u Jermeniji, Italiji, Belgiji, Češkoj, Francuskoj...

Reklama