Moje srce pripada meni | Politika | DW | 17.01.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Moje srce pripada meni

Drastični nedostatak donatorskih organa u Nemačkoj je – sramota. Odbijanjem rešenja po kojem bi svaki građanin automatski bio donator organa, Bundestag je propustio istorijsku šansu, smatra Astrid Prange.

Moram da priznam da tek odnedavno posedujem donatorsku karticu. Dugo vremena nisam mogla da zamislim da moje telo nakon smrti otvaraju i iz njega uzimaju organe. Smatrala sam da nekako nije dostojanstveno i da je pomalo zastrašujuće.

Ali smrt je ipak pobedila ovaj strah. Smrt je nekako sveprisutna: u trenutku kada tokom vožnje omogućim prolaz kolima hitne pomoći, kad kod nekoga iz mog kruga poznanika bude dijagnostifikovana neka teška bolest, kod svakog terorističkog napada za koji saznam preko medija, pa čak i kada gledam neki bezopasni krimić. Smrt je uvek tu, poput neke senke. Nje se nemoguće rešiti.

Nema se vremena za smrt

Zapravo, tabu-tema smrti nije u skladu s mojom svakodnevicom. Ja uopšte nemam vremena za razmišljanje o svom sopstvenom kraju – uvek sam nečim zaokupljena. Treba odgovoriti na mnoge mejlove i obaviti stvari sa spiska neobavljenih zadataka. Radije se bavim sportom nego što posećujem bolnice.

Međutim, sve češće ne uspevam da potisnem tu temu. Reforma zakona o doniranju organa koju je upravo prihvatio Bundestag pojačava pritisak na svakoga ko se suočio s tabu-temom smrti. To je ispravno i važno. Radi se o tome kako ublažiti drastični nedostatak donatorskih organa. Radi se o životu i smrti.

Strah i nelagoda

Ali velika promena je na žalost izostala. Rešenje ministra zdravstva Jensa Špana prema kojem bi svaki građanin bio donator organa ako to izričito ne zabrani – nije prošlo.

Astrid Prange, DW

Astrid Prange, DW

Strah od toga da se neko posthumno proglasi donatorom organa na kraju je bio veći od toga da se za života donese odluka o doniranju i da se tako rođaci poštede te odluke.

To je žalosno, jer rešenje ministra Špana ne bi nikoga prisililo na to da protiv svoje volje donira organe. To rešenje isto tako nije „nasilno oduzimanje ljudskog tijela“, kako su to tvrdili neki poslanici. To rešenje jednostavno prisiljava na suočavanje s tabu-temom smrti.

Poslanici su glasali za „sve po starom“

Odlukom o rešenju prema kojem građani i dalje nisu donatori organa ako to izričito ne odluče, Bundestag se odlučio za nastavak sadašnjeg, nezadovoljavajućeg stanja. Ipak, to što će građane neprestano biti pitani da li žele da postanu donatori – recimo prilikom produžavanja lične karte – predstavlja manji pomak.

Moram da priznam da mogu da razumem i ovakvu odluku Bundestaga. Ali uprkos svemu sam razočarana. Za svakog ko je na dugoj listi za donatorski organ radi se o životu ili smrti, nadi i očajanju, spasu ili mučenju. I to isto važi i za njihovu rodbinu.

Svim protivnicima i pobornicima trenutnog rešenja želim da se na kraju ipak više građana odluči na doniranje organa, čime bi se smanjila sramotna nestašica.

Suočavanje sa smrću promenilo je moj pogled na život. Ljudska ranjivost i smrtnost pokazuje koliko je dragocen svaki dan u životu. Živeti kako bi se neko spasio u trenutku smrti je predivan ljudski gest.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama