Mogućnosti srpsko – albanskog dijaloga

KAKVO JE SADAŠNJE STANJE U OBLASTI CIVILNOG DIJALOGA IZMEĐU ORGANIZACIJA SA KOSOVA I IZ SRBIJE?

Nakon 1999. godine bilo je veoma teško da neko započne civilni dijalog između Kosova i Srbije. Mi smo u našoj organizaciji skupili snagu i krenuli da prevazilazimo te teškoće. Sada mnogu da kažem da postoji veliko interesovanje za civilni dijalog jer preko 250 nevladinih organizacija različitog spektra iz Srbije i sa Kosova su zainteresovani za saradnju u različitim oblastima kao što su kultura, saradnja među umetničkim galerijama, među piscima, zatim, preko festivala Exit i u mnogim drugim oblastima. Sve te projekte do sada smo uspešno realizovali. Dakle, inicijative postoje, te inicijative ne treba ometati i treba ukloniti formalne prepreke kako bi te aktivnosti postale još kvalitetnije. Kada kažem formalne prepreke tu prvenstveno mislim na priznavanje UNMIK-ovih dokumena u Srbiji, jer zašto bi ta prepreka uopšte morala da postoji kada ona u pravnom smislu ništa ne znači.

VI STE ZAJEDNO SA NEVLADINOM OPRGANIZACIJOM CENTZAR ZA REGIONALIZAM IZ NOVOG SADA ORGANIZOVALI BORD ZA CIVILNI DIJALOG IZMEĐU KOSOVA I SRBIJE. KOJE OBLASTI DELOVANJA VAŠ BORD TRENUTNO OBUHVATA?

Uz podršku misije OESC na Kosovu i beogradske kancelarije Freedom House započeli smo civilnu saradnju korak po korak. To znači da mi u svaki projekat želimo da uđemo polako i prvo smo krenuli sa nevladinim organizacijama koje se bave pitanjima mladih ljudi, zatim, sa nevladinim organizacijama koje tretiraju probleme žena i na kraju sa medijima. Videli smo da u projektima koji se odnose na mlade ljude postoje velike mogučnosti za saradnju, jer maldi nisu toliko zainteresovani za politička pitanja o konačan status Kosova, oni žele saradnju i putovanja, zato što smo komšije. Naš drugi korak je bio rad sa ženama, jer su problemi ženskih nevladinih organizacija veoma slični na Kosovu i u Srbiji. Mada, u izvesnom smislu, ženke nevladine organizacije imaju nešto više problema u Srbiji jer još uvek ne postoji Zakon o neladinim organizacijama za razliku od Kosova gde takav zakon postoji. Mi na Kosovu trenutno imamo oko 3000 nevladinih organizacija čije su aktivnosti proširene na čitav Balkan. Naš treći korak bio je saradnja sa medijima jer shvatamo da je to jedno od ključnih pitanja. Bez medija svet ne može da sazna kakve mi sve projekte radimo zato nam je veoma bitno da u čitav projekat civilnog dijaloga između Kosova i Srbije uključimo i medije.

HUMANITARNO DRUŠTVO «MAJKA TEREZA» UČESTVOVALO JE, NEDAVNO, U ORGANIZACIJI PRVOG MEĐURELIGIJSKOG SKUPA U PRIŠTINI. KAKVA SU VAŠA ISKUSTVA NAKON TOG SKUPA?

Verovali smo da ćemo putem interreligijskog dijaloga najlakše uspostaviti saradnju između Srbije i Kosova, međutim videli smo da je to veoma teško. Upravo zbog toga započeli smo jedan ovakav dijalog. Mi smo prvi koji su između Kosova i Srbije uspostavili interreligijske i intercrkvene odnose. Naš prvi korak nije rešavanje problema već ulazak u probleme i sagledavanje mogućnosti rešavanja tih problema na civilnom aspektu. Naša «voda» je plitka, nije duboka, ali mi dajemo primer da treba sarađivati, komunicirati, razgovarati jer to je jedini način da se reši bilo koji problem.

VI KAŽETE DA BI CIVILNI DIJALOG IZMEĐU KOSOVA I SRBIJE BIO UNAPREĐEN KADA BI SRBIJANSKE VLASTI PRIZNAVALE PUTNE ISPRAVE GRAĐANA KOSOVA KOJE IZDAJE UNMIK ADMINISTRACIJA.

Baš zbog tih problema mi nismo u stanju da dovedemo ključne ljude iz civilnog sektora sa Kosova u Srbiju. To su ljudi koji su željni saradnje i predstavljanja svojih projekata u Srbiji. Takvih primera ima puno i to za različite projekte, ali zbog nepriznavanja UNMIK dokumenata sprečeni su da dođu i iznesu svoje predloge ili da predstave svoje projekte. To je zaista veliki probelm jer oni najbolji među mana u civilnom sektoru na Kosovu još uvek ne uspevaju da dođu i zato se u Srbiji pojavljuje samo jedna mala grupa predstavnika sa Kosova i to onih koji uspevaju da dobiju dozvole za ulazak u Srbiju.