„Možda moja Jugoslavija nije ni postojala“ | Mozaik | DW | 22.02.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Berlinale

„Možda moja Jugoslavija nije ni postojala“

U programu „Panorama“ na Berlinalu prikazuje se dokumentarni film „Hotel Jugoslavija“. Za švajcarskog reditelja srpskih korena bila je to neka vrsta „potrage za izgubljenim kraljevstvom“…

Oštre stene na Jadranu, sunce, more, hobotnica koju je uhvatio golim rukama, ulice Beograda, sarajevski Vučko, devojčica Duga – to su bila sećanja Nikolasa Vanjeresa na Jugoslaviju pre nego što se 2005, nakon mnogo godina, vratio u Beograd da bi tamo snimio materijal za svoj doktorski filmski rad na Umetničkoj akademiji u Ženevi. Nikolasov otac je Švajcarac, a majka Srpkinja. Ona na početku filma govori o svojim sećanjima na Jugoslaviju pre nego što je 1960-ih godina otišla u Švajcarsku – na Jugoslaviju radnih akcija, bratstva i jedinstva i socijalističkog zanosa.

Berlinale 2018 Panorama | Regisseur Nicolas Wagnières

Nikolas Vanjeres

Nikolas je rođen u Lozani 1971. godine. Zemlja koju je zatekao 2005, kada je, preskočivši burne devedesete došao u Beograd, bitno se razlikovala od njegovih sećanja iz detinjstva. Priča nam da su ga zaprepastile prljave ulice, siromaštvo, raspad sistema – i moralnih i materijalnih vrednosti. Na hotel o kojem je snimio 78-minutni dokumentarac naišao je slučajno. Bila mu je potrebna lokacija za snimanje jedne hotelske scene. U toj potrazi naišao je na „Hotel Jugoslaviju“ – i odmah pomislio kako bi o njemu trebalo snimiti film. „Činio mi se“, kaže za DW, „poput nekog mitskog mesta, ’izgubljenog kraljevstva’.“

Putovanje kroz staru Jugoslaviju i novu Srbiju

Izgrađen 1969. na Novom Beogradu – projektu „Titove moderne utopije“, kako će Vanjeres reći u filmu – bio je i akter i svedok različitih političkih i društvenih trenutaka koji su „oblikovali istoriju zemlje od Tita do Miloševića, od socijalizma do nacionalizma, od ovog bombardovanja NATO do korumpiranog ekonomskog liberalizma“. U svojim zlatnim vremenima, hotel Jugoslavija je bio najveći na Balkanu, saznajemo dok nam se pred očima izmenjuju pokretne slike snimane 16-milimetarskom kamerom, slike praznog foajea u belom mramoru, barskih stolica iskrivljenih nogu, hotela koji čeka da bude obnovljen i da mu bude vraćen stari sjaj. Dok je sniman film, hotel je promenio tri vlasnika. „I svaki je hteo da ga učini još većim i luksuznijim“, kaže Vanjeres.

Berlinale 2018 Panorama | Filmstills Hotel Jugoslavija

Hotel Jugoslavija nakon bombardovanja 1999.

Autor naglašava da je njegovo putovanje kroz pola veka stare Jugoslavije i nove Srbije bio njegov vrlo lični pokušaj da shvati šta se dogodilo s društvom u procesu tranzicije iz socijalističkog u postsocijalistički svet. I šta je od „starog sveta“ u novom ostalo. Autor u filmu postavlja pitanja na koja sam nema odgovora i pušta da govore drugi: njegova majka, osoblje hotela – od radnika na dnu, do rukovodilaca na vrhu hijerarhije. A pre svega pušta da govore slike. Crno-beli arhivski snimci radnih akcija, Tita koga posećuju Sadam Husein, Gadafi, Kastro, Če Gevara, televizijska objava Titove smrti i reakcija na nju, snimci govora srpskih političara novijeg datuma. I uvek iznova snimci hotela – stari, novi, najnoviji.

Zlatna i mračna vremena

Vanjeres nam priča da je sve vreme bio itekako svestan zamke koju takva vrsta putovanja kroz istoriju krije, opasnosti da se ono svede na površno poređenje Jugoslavije pre i nakon raspada. To, decidiran je, ni u jednom trenutku nije bila njegova intencija. Ali nostalgija za prošlim vremenima izvire iz sećanja velikog broja njegovih sagovornika koji zaneseno pričaju o vremenima u kojima su se okupljali i međusobno posjećivali najbolji iz oblasti hotelijerstva. Tako je osoblje zagrebačke „Esplanade“ dolazilo u hotel Jugoslaviju, a osoblje beogradskog hotela im je onda uzvraćalo posetu – i gosti nikad ništa nisu morali da plaćaju, ponosno naglašava jedan od hotelskih seniora.

- pročitajte još: 
- Između ničega i nade
- Milan Marić: „Neću neću da vam dam da me oterate“
- Suviše politike na Berlinalu




Ali iz tih svedočanstva saznajemo i priče o mračnim vremenima 1990-ih, kada je hotel postao stecište kriminalaca i kada je bilo sasvim normalno da gosti po njemu šetaju s oružjem, a neretko i pucaju. Jedan deo hotela zakupio je i Arkan, i u njega smestio svoj kazino i kafić.

Berlinale 2018 Panorama | Filmstills Hotel Jugoslavija

Svedoci vremena u dokumentarcu „Hotel Jugoslavija“

Šta je on nasledio od te zemlje koje više nema, pita se Nikolas Vanjeres. I zaključuje: „Možda moja Jugoslavija nikada nije ni postojala“. Ali ipak, on govori o kontinuitetu koji mu je važan. O jugoslavenskom pasošu koji nikada nije zamenio za srpski. Ali možda hoće, ako Srbija pre Švajcarske uđe u Evropsku uniju, kaže kroz smeh. O stanu u Beogradu u koji rado dolazi sa svojim malim sinom i rodbini koju ima u tom gradu. O putovanjima po celoj Jugoslaviji. I o osećaju pripadnosti kada mu baka koja prodaje na pijaci kaže „sine“.

U Berlinu se za film „Hotel Jugoslavija“ tražila karta više. A publika u Srbiji će svoj sud o njemu moći da dâ u maju kada će film biti prikazan na festivalu dokumentarnog filma Beldocs.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM