Možda ima nade, ali ne za nas | Mozaik | DW | 04.12.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

Možda ima nade, ali ne za nas

Ti si pripadao zajednici vatrenih Partizanovih navijača?

Odrastao sam na beogradskoj periferiji, u Rakovici, na Petlovom brdu, gde je to jedan od ultimativnih identitetnih obrazaca kroz koje se ljudi, zapravo deca u adolescenciji, formiraju. Što više saznajem šta je zapravo normalan život, to mi takvo odrastanje sve više izgleda kao hard kor. Ti na početku nemaš predstavu o tome, naprosto pripadaš jednoj zajednici. Navijački pokret uvek ima neki kohezivni faktor, najčešće nacionalizam, kao izraziti momenat samorazumevanja. Ali istovremeno vidiš da ljudi to samorazumevanje ne koriste na nivou svakodnevice.

Oni žive, funkcionišu, rade, užasno potplaćeni, užasno deprivilegovani, u nekoj životnoj iznudici i oskudici. S jedne strane pripadnost imaginarnoj zajednici navijača Partizana, ili u sledećem koraku, pripadnosti srpskom nacionu, a sa druge užasno racionalna, materijalistička nit svesti o tome gde živimo, šta radimo, koliko dobijamo za to. Njima horizont nacionalističkog samorazumevanja služi isključivo za osmišljavanje svakodnevnog života. Jer svote koji oni primaju za rad, ako rade, ne ostavljaju im ništa drugo nego da imaju samorazumevanje sebe kao žrtve globalnih prilika, koliko god to poimanje neretko ne bivalo potkrepljeno ne znam kakvim argumentima. S obzirom na ideološko obzorje njima se javlja jedino takva relevantna ideja i koriste je za svoje svakodnevne potrebe.

Dakle, to je bila i moja ideja, sa svim mojim hrvatskim poreklom, a ljudi oko mene su prestali da ćute kada sam ja prestao da ćutim o svom poreklu, a pripadaju krugu tvrdokornih nacionalista, ekstremnih desničara, prema meni nemaju nikakvu vrstu garda, lažne snishodljivosti, zato što je važno da li sa njima deliš muke svakodnevice, bez obzira na sumnjivo poreklo. Da li deliš iste navike, sklonosti, potrebe i prinude.

Tu vidiš da pitanje naciona ne funkcioniše tako kako se liberalna građanska opcija prema njemu odnosi – ona u tom svetu prepoznaje tvrdokorni nacionalistički poriv. U najprostijoj materijalističkoj analizi vidiš da je to svet marginalizovanih, deprivilegovanih, skrajnutih, svet onih bez perspektive, svet onih koji su lišeni bilo kakvih šansi. Idejni stereotipi o tim ljudima funkcionišu ženeovski – što ih više tretirate kao tvrdokorne nacionaliste to oni takvim sve više i postaju, iz kaprica. Postoji poriv da se u inat dominantnoj klasi postane upravo to za šta nas ta dominantna klasa optužuje. Izopšten si, lišen, i dežurni krivac za sve društveno-političke sunovrate.

Posle te faze, ipak se usmeravaš ka građanskom poretku stvari. Upisuješ studij stomatologije, pa filozofije?

Stomatologija je posledica porodičnih okolnosti. Majka je bila doktor stomatologije, a očuh – vozač autobusa.  Pristao sam na sugestiju autoriteta, majke, skoro na osnovu emotivne ucene, da se opredelim za taj put jer je to pragmatično rešenje. Meni potom majka umire od raka, a meni studij medicine biva odvratan, odbojan u svakom smislu nedopadljiv, budući da sam proveo kraj nje mesece lečenja koje sam suviše lično i emotivno shvatio. Povezao sam u sebi medicinski studij i uzaludni pokušaj da majku spasim od neminovnog kraja. Javila se odvažnost da se konačno posvetim onome što sam zaista želeo – filozofskim pitanjima koja su me od malena zanimala i intrigirala.

Na studiju filozofije si prešao put od desne ikone Hajdegera do levih pozicija. Obično se prelazi put od levice do desnice, a ne obrnuto?

Nisam siguran da je bilo obrnuto, i to je sad fora. Ne mislim da sam otišao od leve ideje, razumeo sam interes te ideje s obzirom na realne životne okolnosti. Možemo da polemišemo o tome s obzirom na Altiserovu definiciju ideologije. Da li je moguće da sam ja ideološki u ovom desnom miljeu prepoznao jedini revolucionarni i emancipatorni potencijal i interes zbog toga što sam svo vreme – to je jedan od karikaturalnih prigovora – ostao spontani desničar. Po tom tumačenju sam ja put od tog hajdegerijanizma sa desničarskim pitanjem prema onostranom do Altisera prešao naglo. A i naknadno vraćanje korenima u metaforičkom smislu je proizvedeno u meni levim impulsom. To je pitanje odnosa prema kulturfašizmu, pitanje odnosa moći.

Levo pitanje je za mene glasilo: Šta taj isti narod koji nema vremena da se bavi sobom, koji je izluđen i prinuđen da radi to što radi predstavlja sebi kao svoj realan interes? Kulturfašistička matrica kaže da taj narod nije sposoban da razume vlastiti interes. Ako odustaneš od te matrice, mislim da si na putu da razumeš kako bi leva ideja trebalo danas da izgleda. Zašto taj narod bira ljude koji ne rade u njegovom interesu? Koja vrsta afektivne investicije, identifikacije funkcioniše u parlamentarnoj demokratiji, pa ljudi ne biraju to što levičari pretpostavljaju da bi trebalo da biraju?

Trebalo bi prevazići zabludu da postoji idealan narod, idealan radnik, idealan pojedinac koji potpuno razumeva svoj realni životni kontekst u kojem je primoran da radi i preživi. To jeste bio moj levičarski interes. Ako želiš da se baviš levom idejom i ako si pošten i samokritičan, onda želiš da izađeš iz tog balona koji pretpostavlja idealnog klasno osvešćenog radnika i idealnog pojedinca spremnog za revoluciju. Taj pojedinac na terenu, s kojim možda možeš da komuniciraš na temu samooslobođenja, uveliko konzumira sve one sadržaje s kojima ti imaš neku vrstu problema, on uveliko pripada zajednici koja ne deli tvoj idejno-politički nazor, pa napokon shvatiš da je to notorna činjenica s kojom bi trebalo da izađeš na kraj. Ili ostaješ u svom levičarskom balonu, u fantazmu da tamo negde postoji taj kojem ćeš da se obratiš sa svoje privilegovane pozicije, a on će da izvede tvoju ideju.

Dakle, od desnice na levicu pa još više levo. Obraćati se ljudima koji ne pripadaju toliko konzervativnom horizontu koliko hrišćanskom sentimentu i odnosu prema stvarnosti. To je mesto koje sam prepoznao iskustveno i teorijski, kao mesto na kojem bi trebalo da se radi. Treba prepoznati emancipatorski potencijal među svima nama koji se aktivno samorazumevamo kao Srbi, a u drugom koraku kao hrišćani, ukoliko to hrišćansko samorazumevanje nije isključivo vlastiti interes, već pripadanje zajednici jednakih ljudi. Takva zajednica je danas skoro nemoguća, ali ako igde realno postoji, onda u toj vrsti samorazumevanja. To je izazov levice koja bi morala da raskrsti sa svojim fantazijama.

U nastavku o pisanju, iluzijama i jeziku...

Stranice 1 | 2 | 3 | Tekst u celosti