Mladi istraživači

U stvari, bila je to greška.Johan Vant je, zapravo, nameravao da u svojoj hemijskoj laboratoriji u Altetingu napravi jedinjenje amonijaka.A onda je došlo do greške.Vant objašnjava:

„Pošto u podrumu nisam imao pravu opremu u reakcioni sud je ušao kiseonik.I tako je došlo do reakcije koju nisam planirao“.

Umesto očekivanog plavog, nastao je crni prah.Srećom, Vant nije bacio ono što je dobio, nego je prah bolje pogledao kroz lupu.I utvrdio da je, greškom, došao do nečeg fascinantnog: dobio je prah od sićušnih magneta koji se stručno zove magnetiti.Vant kaže:

„Prema strukturi podseća na rdju.Ali, za razliku od rdje ima snažno magnetno svojstvo.To je magnetit“.

Osamnaestogodišnjak je prah stavio u staklenu teglu i ispod nje pokretao magnet – na dnu tegle prah je sledio kretanje magneta i oblikovao čudnovate šare.Vant kaže:

„Izgleda kao gvozdena piljevina.To su sićušne čestice manje od sto nanometara, to su zaista nanočestice“.

Uz pomoć nekoliko hemikalija i jednostavne pumpe za akvarijum Johanes Vant je otkrio kako nastaju nanomagneti. Primena? Mogu se rastvoriti u vodi i tako se dobija tečni magnet.Medjutim, za Johanesa Vanta istraživanja su za sada završena i on kaže:

„Neko vreme neću se baviti istraživanjima, jer polažem maturu i malo bih da slavim“.

Novac potreban za slavlje je obezbedio - žiri ga je proglasio za pobednika u takmičenju mladih hemičara -istraživača za šta sledi nagrada od hiljadu i po evra.

Petnaestogodišnji Marvin Ferenbaher osvojio je drugo mesto i hiljadu evra u sekciji geonauka za rad koji bi se mogao nazvati eksperimentalnom arheologijom.Čitajući stručne članke ovaj gimanzijalac je pročitao da su pronadjena koplja iz praistorije koja su imala vrh od crnog drveta.Medju stručnjacima vodila se polemika da li je u pitanju slučajnost ili ne? Da li su naši preci samo sušili vrhove za koplja? Ili su već znali da će drvo očvrsnuti ako se kratko drži na vatri? Marvin pokazuje na sto na kome su komadi drveta, neki nagoreli, neki ne i kaže:

“Nagoreo sam neke komade drveta, druge sam sušio.I jedni i drugi sadrže isti procenat vlage, jer sam hteo da utvrdim da li je čvrstina nastala samo sušenjem”.

Posle toga je usledio test: Ferenbaher je metalnom kuglom podjednakom snagom pritiskao različite komade drveta i rezultat esperimenta je bio nedvosmislen:

“U svakom slučaju tvrdje je drvo koje je bilo na vatri.Ako se od takvog drveta napravi vrh koplja on je mnogo postojaniji od vrha napravljenog od svežeg ili osušenog drveta - ne cepa se i ne puca tako lako”.

Marvinov zaključak – naši preci su vrlo verovatno znali da drvo na vatri očvrsne i da tako bolje služi u od brani od raznih zveri.