Mlada Rumunka želi da promeni Nemačku | Politika | DW | 24.09.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Društvo

Mlada Rumunka želi da promeni Nemačku

Ana-Marija Trasnea iz Rumunije je u Berlin stigla kao dete. Sada ima 27 godina, članica je Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) i želi da postane poslanica u Bundestagu.

Berlin, okrug Treptov-Kepenik na jugoistoku glavnog grada Nemačke. Do izbora za Bundestag ostalo je još samo par dana. Kandidatkinja SPD Ana-Marija Trasnea hoda od kuće do kuće, zvoni i deli predizborni materijal. Društvo joj prave njena sestra i još jedan mladi aktivista SPD. Neki ljudi uzmu materijal, neki se samo zahvale, a neki kažu da su već glasali – putem pošte. Ali svi su prijateljski raspoloženi.

„Zna da se dogodi i da ljudi budu ljuti, da izbace svoj bes iz sebe“, kaže Ana-Marija Trasnea. „Ali meni je važno da budem u kontaktu s ljudima iz okruga.“

-pročitajte još: Nemačka politika bez ljudi migrantskih korena

Zemlja za sve

Ana-Marija Trasnea jedna je od najzanimljivijih kandidatkinja za Bundestag iz Berlina. Ima samo 27 godina, a lokalnom politikom bavi se već skoro čitavu deceniju. Potiče iz Rumunije, u Berlin je došla kao dete. Njena majka je u tom gradu radila u jednom restoranu.

U početku nije znala ni reč nemačkog, ali već nakon godinu dana bila je među najboljim učenicima u svom razredu u gimnaziji. Kasnije je završila i fakultet. Kaže da je u svojoj školi u Kepeniku često bila žrtva rasistički motivisanog mobinga. Ali svejedno, danas kaže: „Volim Nemačku. Ovde svako ima šansu, bez obzira ko je kog porekla i iz kog socijalnog okruženja dolazi.“

Ana-Marija Trasnea u kampanji od vrata do vrata

Ana-Marija Trasnea u kampanji od vrata do vrata

Ana-Marija Trasnea, to je priča o doseljeničkom detetu iz siromašne porodice. O detetu koje, bez obzira na sve probleme, u Nemačkoj pronalazi svoju domovinu. A tu domovinu ona sad kao odrasla osoba i politički oblikuje. To nije sasvim obična priča, ali nije ni potpuno egzotična. To je priča o novoj, otvorenijoj Nemačkoj.

Deca „evro-generacije“

Ana-Marija Trasnea rođena je 1994. u Pjatra Njamcu, na severoistoku Rumunije. To je jedan od najsiromašnijih regiona EU. Mnogi ljudi napuštaju taj kraj, a to je uradila i njena majka. Nakon razvoda, ona je 2002, u potrazi za boljim životom za sebe i svoje dve ćerke, pronašla posao u jednom restoranu u Berlinu. Ćerke su ostale u Rumuniji i o njima se brinula jedna tetka. Dve devojčice su, kao i stotine hiljada druge rumunske dece i mladih, u toj zemlji poznatije kao „evro-generacija“ – zato što im roditelji rade na zapadu Evrope. Ana-Marija i njena sestra pet godina su provele kod tetke i tek su se 2007. preselile u Berlin i opet počele da žive sa majkom.

Žive u Treptov-Kepeniku. Neki krajevi u tom okrugu su prava utvrđenja neonacista. U gimnaziji Ana-Marije nije bilo (ili se barem nisu mogli videti) desno-ekstremnih učenika. Ipak, ona shvata da nije dobrodošla. Priča nam o tome kako je bilo u vreme kada nije znala nemački. Priča o svojim velikim ambicijama, zbog kojih je tako brzo postala jedna od najboljih učenica u razredu. Ali, onda je došla na glas kao „štreberka“. Kaže nam i da tokom školovanja u stvari nije imala prave prijatelje.

Ana-Marija Trasnea u svom rodnom gradu u vreme kada je išla u peti razred

Ana-Marija Trasnea u svom rodnom gradu u vreme kada je išla u peti razred

Matura i politički angažman

Vremenom su međutim drugovi iz razreda počeli da je poštuju, posebno nakon što je otvoreno počela da govori o rasizmu i diskriminaciji u školi. Zahvaljujući svojim sopstvenim iskustvima, ona je bila senzibilizovana za vrednosti kao što su ravnopravnost, tolerancija, solidarnost i pravda. Upravo zbog tih stvari je i počela da se volonterski angažuje. Postala je predsednica razreda, učestvovala u akciji „Škola protiv rasizma, škola s hrabrošću“, organizovala razmenu učenika na evropskom nivou.

I, malo-pomalo, put u politiku više nije bio daleko. To je, kaže, u stvari bila njena izričita želja. A onda je, u sred maturskih ispita, 2013. postala članica SPD – stranke za koju je mislila da se bori za Nemačku: „Najviše za to da ostvariš dostojanstven život, bez obzira odakle si i iz kakvih društvenih slojeva potičeš“.

Brzi uspon

Godine 2016, kada je imala 22, postala najmlađa odbornica u Opštinskom veću Treptov-Kepenik. Kasnije je radila u kabinetu savezne ministarke za pitanja porodice Franciske Gifej, a trenutno je referent u berlinskom Senatu za pitanja obrazovanja, mladih i porodice. I takmiči se za mandat u Bundestagu. To je brz politički uspon, čini se da bi ona mogla daleko da dogura u političkoj hijerarhiji.

Ana-Marija Trasnea tokom čitavog našeg razgovora nijednom nije spomenula reč „karijera“. Ona priča o ambicijama, o tome da želi politički da promeni stvari, da želi da oblikuje, da podstiče demokratiju. Važna joj je, kaže, socijalna ravnopravnost.

Ana-Marija (desno) sa sestrom koja joj pomaže u kampanji

Ana-Marija (desno) sa sestrom koja joj pomaže u kampanji

„Previše se gunđa“

Na situaciju u Nemačkoj se ne žali. Ne žali se ni na težak put koji je iza je. Kaže da ima mnogo toga što može da se poboljša. Ukinula bi i neke stvari koje je uvela bivša vlada SPD. S oduševljenjem priča o Nemačkoj, čije državljanstvo ima već odavno.

Oduševljeno priča i o tome kako se dobro osećala kada ju je učitelj u školi prvi put pitao za njeno mišljenje – za razliku od Rumunije gde je samo trebalo da se „izrecituje“ naučeno gradivo. Oduševljena je s time koliko u nemačkoj ima ljudi koji su spremni da volonterski pomognu drugima.

A šta joj smeta u Nemačkoj? O tome mora prvo malo da razmisli… A onda uz osmeh kaže: „Previše ljudi previše gunđa. Oni jednostavno ne vide mogućnosti koji im se otvaraju u svakodnevnom životu da nešto promene.“

Da li je Nemačka sada njena zemlja? Njena nova domovina? „Da“, odgovara bez razmišljanja. „Pre nekoliko godina kad sam se vratila iz Rumunije gde se bila nekoliko nedelja, pomislila sam kako su ovde strukture pouzdane. Kako ovde mogu nešto da postignem i bez poznanstava i veza. Kako ovde ne moram da plaćam mito u opštini ili da bi primili moju prabaku u bolnicu. Odahnula sam odmah čim sam prešla granicu, čim sam bila na nemačkom tlu. Imala sam osećaj da sam kod kuće.“

Pogledajte video 02:44

Birači kojima se niko ne obraća

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu