„Mislili su da mogu da igraju igru poseljačivanja“ | Mozaik | DW | 06.09.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

„Mislili su da mogu da igraju igru poseljačivanja“

Pisac Vladimir Arsenijević za DW: o novom romanu „Ka granici“, Centru za savremenu književnost, o „okorelom četniku koji je presvukao odelo“ i o demokratama koji „i dalje nisu u stanju da shvate šta im se dogodilo“.

DW: Danas se zvanično otvara KROKODIL-ov Centar za savremenu književnost. Šta će biti svrha i aktivnosti tog centra?

Vladimir Arsenijević: Mi smo kao udruženje KROKODIL pre deset godina pokrenuli književni festival i, iako smo bili svesni da je moguće postojati u virtuelnom vidu, ipak nam je bilo intrigrantno da imamo neki fizički prostor. Sada se to realizovalo, a namera nam je da Centar tokom dana bude prijatno mesto za druženje, a da uveče imamo programe koji su književni u onoj meri u kojoj je sve što KROKODIL radi strogo književno.

Mi ne vidimo te jasne demarkacione linije koje odvajaju književnost od drugih stvari u životu. Po nama, u osnovi svega je ljudska potreba za govorom, komunikacijom, dakle neka vrsta književnosti. Utorkom ćemo imati događaje više društveno-političkog tipa, četvrtkom baš književne događaje, petkom planiramo da uvedemo neke mikro-koncerte, možda male unplugged-nastupe, a subotom bismo voleli da imamo brančeve i neke dnevne programe. Imaćemo i biblioteku koju smo već počeli da formiramo, tako da će to biti jedan književni centar, ali bez one pompe i ozbiljnosti koje često prate književna zbivanja kod nas.

Nedavno ste objavili roman „Ka granici“, treći deo tetralogije „Cloaca maxima“. Životi glavnih likova u sva tri romana određeni su ratovima, sankcijama, raspadom zemlje, ali već u drugom delu, u „Ti i ja, Anđela“, nazire se svest naratora da je i u takvim vremenima ipak svako odgovoran za svoj život. U „Ka granici“, likovi su izmešteni iz države čija su žrtva, i na neki način stavljeni pred zid suočavanja sa sobom. Da li se roman „Ka granici“ odmakao od tzv. stvarnosne proze i odveo vas kao pisca u nešto univerzalnije? Šta se može očekivati od četvrtog dela tj. neke vrste epiloga?

Da, to je bila moja namera kada sam koncipirao tu tetralogiju i počeo da pišem prvi deo, roman „U potpalublju“. Meni je već tada bilo jasno da će protagonisti, prevashodno narator, prelaziti jedan put u samorazumevanju sopstvene odgovornosti u događajima. Generacija kojoj sam pripadao je, osim što su je zatekli raspad zemlje i ratovi, bila zaražena i talasom samoubistvenih navika. Scena heroina u Beogradu bila je poražavajuća, bendovi iz osamdesetih, kreativni ljudi koji su se okupljali u SKC-u i nekoliko mesta u gradu, bili su poharani talasom smrti zbog predoziranja, a onda, tokom druge polovine osamdesetih, i zbog AIDS-a. Sve to bilo je kao neka morbidna uvertira posle jednog lagodnog perioda.

Serbien, Belgrad: Vladimir Arsenijevic im Zentrum für moderne Literatur

Centar za savremenu književnost

Mi sada istorijski znamo da ničega lagodnog tu nije bilo, ali za tinejdžere tog doba, to vreme delovalo je dosta optimistično. U rasponu od nekoliko godina ušlo se u jednu dekadentnu fazu, da bi to dobilo svoje opravdanje kroz raspad zemlje i ratove. Hteo sam da napravim tetralogiju u kojoj bi u prve tri knjige bio zaokružen period od 1991. do 1992, koje sam ja te, 1993. godine, već jasno video. Posle rata 1991. godine u Sloveniji, koji je delovao nestvarno, usledio je rat u Hrvatskoj, gde više ničeg nestvarnog nije bilo. To je sve užasno bolelo, odjednom smo vidali ljude sa kokardama, neke zastrašujuće ličnosti koje su u tome učestvovale. Kada se to završilo, počelo je da se govori o mogućem ratu u Bosni. Do leta 1992. znali smo za logore, za Keraterm, za Sarajevo pod opsadom, znali smo za užase u Višegradu i Goraždu. Ko kaže da nešto nije znao, taj zaista laže, jer smo apsolutno sve mogli da znamo.

Moja namera bila je da protagonisti pređu put od osećanja žrtve, do osećaja da, iako ne ubijaju nekog drugog, oni učestvuju u tome tako što ubijaju sami sebe. Dakle, trećom knjigom je pokriven period od oktobra 1991. do oktobra 1992. Četvrta knjiga, koju sada intenzivno pišem, smeštena je u jul 2018. godine. Neku čudnu vrsta uživanja predstavlja mi to što sam se konačno susreo sa vremenom u kome živim.

U „Ka granici“, likovi su, kao u grčkoj tragediji, kažnjeni zbog neke vrste prekoračenja dozvoljenog. Kao da narator osuđuje sebe i svoju ženu jer nemaju snage da nešto dobro učine za sebe i svoj odnos. Da li je ta osuda nagoveštena u „Ti i ja, Anđela“ kroz priču o Leli i Vanji, ali i kroz lik naratora koji pasivno gleda prepuštanje svoje žene heroinu?

Tu jeste postavljen taj kontrapunkt upravo zato da stvari ne bi bile potpuno mračne. Sećam se koliko nam je bilo važno da očuvamo normalnost kroz neke jednostavne životne rituale. Lepota života bila je sadržana u tim malim stvarima. Koliko god naša stvarnost bila mračna, ipak se videlo da je moguće da se neko zaljubi i da neki ljudi stvore zaštitnu opnu oko sebe, da uspostave razmenu energija, nešto što ih čuva od te stvarnosti. To je saznanje koje narator stiče i definiše ga kroz odnos Lele i Vanje.

Vi ste dobro primetili, u trećoj knjizi jesam uzeo kontekst grčke tragedije i smestio ga u jednu daleko manju priču – niko tu nije ni vladar ni heroj. Priča je svedena na nedostatak mogućnosti da se voli svoja životna pratilja i to sledom događaja i gubljenjem unutrašnjeg kompasa u jednoj vezi vodi do tragedije. Za sve to nije kriv ni Milošević, ni raspad Jugoslavije, ni heroin, koji se pokazao ka državni projekat. Problem je u samome sebi, u ljudima i u njihovim manjkavostima, tako da je to jedan bolni i tragični način kroz koji narator sazreva.

I u „Ti i ja, Anđela“ i u „Ka granici“ opisani su užasi rata, zločini, mobilizacija, oseća se ogorčenje naratora i njegova nedvosmislena osuda odgovornosti Srbije za ratove devedesetih godina. Koliko je bilo značajno da takav jasan stav bude deo literarnog izraza?

Počeo sam da pišem sa 17-18 godina i dugo mi se, možda iz neke moje nadobudnosti, ovaj ambijent, ta prosečnost Jugoslavije, kako sam je tada doživljavao, činila književno nedovoljnom. A onda, kada je optimističnost prešla u dekadenciju i smrt, pa u ratove i raspad, meni su se otvorile oči. Sve mi je ličilo na neku apokalipsu i kroz to sam video da ovde postoji jedan tragički sadržaj, da on nije toliko bezvezan i prosečan, naprotiv, da je specifičan i iznadprosečan, ali na jedan način koji nikome ne može da se dopadne.

Početkom devedesetih, kada sam se posle četiri godine vratio iz Londona, postalo mi je nezamislivo da uopšte saznajem bilo šta drugo. Smatrao sam da je jako, jako važno pisati o tragediji koja se događala. Nije to bilo pitanje odluke ili književnog prosedea, stvarnosne proze i nekog manifesta, nego jednog želudačnog osećaja da izbora nema, da je to suviše jako i da je bacilo previše svetlosti na sve ostalo, pa da se ništa drugo pod tim bljeskom i ne vidi.

Ideja o razgraničenju sa Kosovom podstakla je sećanje na sve šta se tamo dešavalo. U knjizi „Meksiko – ratni dnevnik“ oseća se vaša potreba da iskažete kako ste proživeli bombardovanje u Beogradu, ali i da do detalja ispričate priču Dževdeta, albanskog pisca koji je proteran iz Orahovca. Šta mislite o ideji razgraničenja?

Ja sam, više od one ideje da može da postoji večni status kvo koju su promovisale demokrate, kroz parolu „I EU i Kosovo“, za rešavanje tih pitanja, ma ko da se time bavi. Naravno, o Vučiću o onome što on reprezentuje, mislim sve najgore, ali ipak je stvar razuma da se to sa Kosovom privede kraju. I to prevashodno u smislu prosvetljenja i političkog mejnstrima i stanovništva u Srbiji, da je to jedna nezavisna država.

Serbien, Belgrad: Vladimir Arsenijevic im Zentrum für moderne Literatur

Arsenijević: Beograd se ipak na neki način obnavlja

Naravno da će svaka korekcija granica da izazove pomeranje stanovništva i da to jeste moguća nova tragedija u nastajanju. Svako semantičko razvodnjavanje toga, traženje načina da se to uvuče u svakodnevni jezik stvar je političkog cinizma. A mi vidimo da su njemu skloni razni igrači na evropskoj političkoj sceni. Ipak, neophodno je tu priču dovesti do kraja i uspostaviti normalne odnose na Balkanu.

Sada je došlo do čudne inverzije na srpskoj političkoj sceni. To se naslutilo kada se videlo kako se ophode prema logici vlasti oni koji su predstavljali navodno demokratsku Srbiju tokom devedesetih. To su oni koji su se uplašili svog demokratskog kapaciteta i pomislili da je ipak najsigurnije da ga zamene nacionalističkom retorikom.

Ovde je 10,15 godina posle Petog oktobra došlo do otrežnjenja u kakvoj se mi političkoj čorbi nalazimo i spram paradoksa da je okoreli četnik svojim okorelim četništvom devedesetih stekao šovinistički kapacitet koji je potrošna roba, a čije on delove ulaže zarad političkog održanja. Govorim o onom koji je presvukao odelo, pojavio se u formi pseudo-neoliberala balkanskog tipa, stabilokrate koji je nemilosrdni diktator kod kuće, ali veran partner značajnim igračima na evropskoj sceni.

Da li onda Savez za Srbiju može da ponudi nešto drugačije i konstruktivnije od aktuelnih vlasti? Pokret „Otadžbina“ sa Kosova pridružio se Savezu, jer njihov program podrazumeva poštovanje Ustava Srbije i Rezolucije UN 1244 i protivi se članstvu Kosova u UN. Da li je tu reč o iskrenom traženju rešenja za Kosovo ili se sve svodi na cilj rušenja aktuelnih vlasti – koje bi da su opozicija možda uradile to isto?

Jad celokupne opozicije je to što nema snage da ispostavi svoje principe, nego se politikantski ophodi prema potezima koje čine naprednjaci. U anegdotu, po kojoj je neki čovek kome nije dobro išao kafić od Srđana Šapera, kao marketinškog stručnjaka, tražio savet, a ovaj mu rekao – „poseljači“, stala je čitava politika, mudrost tadašnjih demokrata koji su mislili da mogu da igraju igru poseljačivanja i da će na to nasesti krajnji korisnik tih usluga. On nije naseo, ali demokrate i dalje nisu u stanju da shvate šta im se dogodilo.

Ići u koaliciju sa Dverima! Mislim da oni nikada nisu poverovali da postoji jedna senzibilitetska iznijansiranost kod srpskih građana. Mogli bi da se sete senzibiliteta jednog sloja biračkog tela, da se usredsrede na njega i pokušaju da pospeše svoj položaj. U tom slučaju, odrekli bi se politikanstva u kojem su samo list na vetru SNS-a: ako SNS kaže – mi prodajemo Kosovo – oni ga štite i obrnuto. Dakle, taj odnos prema Kosovu je neiskren i nimalo konstruktivan. Ljudima koji vladaju Srbijom nikada nisam ni verovao, ali ljudi koji su u opoziciji uspeli su da me u jednom trenutku prevare. Mislio sam da određena politička promućurnost može da ih natera da se ponašaju na jedan način, ali oni su najjeftinije prodali sebe u očima onih koji su mogli da budu njihovi verni glasači. Bilo kome ko je u koaliciji sa Dverima, ja ne mogu da dam svog glas.

U vašim romanima opisano je nestajanje, mrak Beograda tokom devedesetih godina. Kako se danas osećate u Beogradu?

Baš zato što se dobro sećam mraka u kome smo tada živeli, na mene atmosfera u Beogradu sada ostavlja jedan potpuno drugačiji utisak. Ono što primećujem jeste da na ulicama ovog grada ima sve više stranaca, da je atmosfera značajno šarenija, da se Beograd ipak na neki način obnavlja... Nisam mogao da razumem opšti plač za beogradskom železničkom stanicom. Možda je mogla da se rekonstruiše, ali kroz centar, pored reka nam je prolazio teretni saobraćaj. Nismo mogli da stignemo do reka. Pa mi smo decenijama pričali da je Beograd udaljen od reka. Sve ovo je deo jednog kontinuiteta sa ciljem da se revitalizuje ovaj deo grada, da se izmeste železnička i autobuska stanica, da se sklone pruge, da se taj deo grada učini prijatnijim za živeti... Čega tu toliko pogrešnog ima?

Ne vidim kako možemo da izgradimo onaj čuveni stariji i bolji Beograd. Beograd nikad nije ni imao svoje arhitektonsko lice. Šta se to sada uništava? Ovde se stalno zidalo za neku izmišljenu prošlost. Nisam poklonik svega što se radi, ove vlasti jesu grozne, ali sa druge strane, obnovljeni su Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, napokon ljudi mogu da ih posete. Rekao bih da su procesi mnogo složeniji nego što ostavljamo utisak kada o njima razgovaramo na društvenim mrežama, gde sve ispada crno ili belo. Ja bih da malo uživam u toj složenosti mimo naših političkih opredeljenja.

Vladimir Arsenijević rođen je 1965. godine u Puli. Za prvi roman, „U potpalublju“ 1994. godine dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. Roman „Anđela“ objavio je 1997, a potom i knjigu „Meksiko – ratni dnevnik“. Posle toga objavio je niz romana i zbirki priča, između ostalih „Predator“, „Ovo nije veselo mesto“, rimejk romana „Anđela“ pod nazivom „Ti i ja, Anđela“ i „Ka granici“. Osnivač je regionalnog književnog festivala KROKODIL.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama