Milo kao ne zna da oni znaju | Evropa | DW | 16.03.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Milo kao ne zna da oni znaju

Mada su skoro sve karte na stolu, Đukanović neće da ode. A ne može ni da ostane. Pa ide u Berlin, da priča u odabranom društvu koje će se u ime geopolitike praviti da ne zna ko je Milo. Građani Crne Gore moraće sami.

Ove se godine još nisam izjašnjavao o Milu. Ne zato što ne bi imalo šta da se kaže. Nisam mu se do sada posvetio zato što mi se čini da građani Crne Gore sve više gube strah od sopstvenog mišljenja o njegovoj  lošoj vladavini, pa sami sve više govore kao slobodni ljudi. A i Vučić mi je u prvom kvartalu bio nekako zgodniji za analizu, pošto lepše od Mila ume da se prepire sam sa sobom o broju demonstranata i da priča bajke.

Mada sam se na postjugoslovenskom prostoru i po svetu nagledao svakakvih svinjarija, sa popriličnom dozom neverice pratim šta jedan o drugom imaju da kažu crnogorski predsednik i njegov dojučerašnji finansijer. Obračun Mila Đukanovića i Duška Kneževića liči na razvod braka. Leti perje, pljušte šamari, ali se u biti ne radi o razgoropađenoj ljubavi koja se očas pretvori u mržnju, pošto je ova simbioza od početka bila zasnovana isključivo na hladnoj ekonomskoj uzajamnosti.

Pukla tikva. Na njoj je pisalo Atlas. I onda konačno možemo da čujemo ponešto iz prve ruke, od Duška Kneževića. Ne znam kako je vama, ali meni detalji tog udruženog pljačkaškog poduhvata izazivaju mučninu. Nemam ni traga likovanja, na koje bih možda mogao imati pravo kao čovek koji je odavno tačno procenio ortačko-burazerski sistem spleten oko Mila.

Hronologija nalaza

Sada kada imamo i revolver koji se puši i krunskog svedoka pred mojim očima otvaraju se nezamislivi depoi tajno odlaganih fekalija koje je korumpirana klika ostavila iza sebe. I ne bih na Kneževićevom mestu bio siguran da će ga sva ova priznanja i britansko državljanstvo osloboditi krivične odgovornosti. On će pre ili kasnije morati na sud – zajedno sa Đukanovićem.

Dok Knežević nije progovorio, mislio sam da sam o političkoj figuri Mila Đukanovića rekao baš sve.  Preslišavam se:

Oktobra 2015. – sačuvano je u beskonačnim arhivama interneta – zebeležio sam sledeće: Milo Đukanović je na vlasti duže od Lukašenka u Belorusiji. Za to vreme uspelo mu je da politički preživi saučesništvo u Miloševićevim ratovima, raskid sa Miloševićem, podizanje pa opozivanje optužnice u Italiji za međunarodni šverc duvana kao i brojne izbore. Nije čudo da i sada misli da su protesti protiv njega tek bura u čaši vode.

Skoro da mi je neugodno što ova rečenica može da se napiše i danas, a da ima pun smisao. Sećam se maglovito oktobra 2016. kada su opet bili neki izbori sa dosadnim ishodom, pa tražim i taj tekst. Evo ga: Milo privremeno ostaje Gazda u duboko podeljenoj zemlji. No, i u ovoj beskonačnoj tranziciji između Mila i Mila više nego očigledno je da je on, mereno evropskim standardima, postao problem, a ne rešenje.

„Državni udar“ čije je trapavo insceniranje dovelo do najbizarnijeg sudskog procesa u postjugoslovenskim kneževinama, poznatim po pravosudnim akrobacijama, u istom tekstu je propraćen blagom ironijom: Na dan izbora Gazda je izgledao kao domaća verzija Franca Ferdinanda koji pravovremeno hapsi Gavrila Principa i sve mladobosance.

Montenegro Protest gegen die Regierung

Protesti u Podgorici

A dan kada je prošle godine pobedio na predsedničkim izborima bio je crnogorski Dan mrmota: Ponekad mi se učini da su Crnogorci zaista pronašli politički vremeplov. On se ničim izazvan uključi za izbore da bi  – kao u filmu Dan mrmota – celu zemlju i sve nas koji je s nevericom posmatramo, kroz vremenski vrtlog izbacio u isti dan. Dan kada pobeđuje Milo Đukanović. 

Potom su krajem prošle godine uhapsili opozicionara Nebojšu Medojevića. Primetio sam tada: Ma koliko se akterima na vlasti činilo da ovakvim bahatim ponašanjem judikative krote goropad, oni je ovakvim faulovima hrane.

Zaključujem da je Milo Đukanović opasan po novinarstvo. Hroničari njegove vladavine jedva da imaju ozbiljnog posla. Najbitniji iskazi od pre nekoliko godina nemaju rok trajanja, stare kao crno vino, iz dana u dan su sve tačniji dokle god je Milo na vlasti.

Nije evropski ćutati

Mada su skoro sve karte na stolu, Đukanović neće da ode. Ali ne može ni da ostane. Jer bi Crnu Goru uzeo kao taoca u unutarklanovskom obračunu. Valjda su i njegove pristalice toga svesne. On je odavno oboleo od cezarizma i ne treba očekivati samokritičke obrte.

Poseta Nemačkoj u ponedeljak (18. mart) doći će mu kao melem na ranu. Protokol, crveni tepih, zveckanje metala dok salutira počasna garda, a domaćin, nemački predsednik Štajnmajer, poslovično nasmešen. Kako je taj diplomatski mehur tuđ podgoričkom Trgu nezavisnosti, ili srpskoj krčmi u kojoj Saša Sinđelić opisuje kako je lažno svedočio da bi izbavio sebe, poslavši na nož nevine ljude u slučaju „državni udar“.

Imaće Milova poseta Berlinu i svoju bizarnu stranu. „Trust mozgova“ blizak vladinom mejnstrimu u Nemačkoj pod imenom „Nemačko društvo za spoljnu politiku“ (DGAP) organizovaće nastup Đukanovića pred svojim članovima. Prisustvo je moguće samo za pozvane goste. Đukanović će izvestiti domaćine o balkanskim i crnogorskim političkim perspektivama, i o „odnosu prema Evropi“, što bi valjda trebalo da znači prema Evropskoj uniji.

Treba reći da je članstvo u ovom elitnom društvu organizovano po principu članarine. Ako imate 250 evra godišnje, možete da se učlanite kao pojedinac. Ambasade plaćaju 500 evra. Privrednici 1000. A novinari – samo 75 evra. Broj od 2.500 članova govori da je Društvo uspešno u organizovanju susreta privrednika, najviših političkih funkcionera i raznorodnih stručnjaka i lobista.

Na tematskom delu sa Đukanovićem biće i Peter Bajer (47) poslanik Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Bundestagu i izvestilac Demohrišćana za Zapadni Balkan i transatlantske odnose. Njemu sam uputio elektronsku poruku u kojoj sam ga, kao i gospodina Niča, moderatora, priupitao da li će reči biti samo o krupnim pitanjima crnogorskog puta u EU, makedonske promene imena ili srpsko-kosovske drame, ili će biti mesta za sporedne stvari kao što su korupcija biblijskih razmera u kojoj decenijama učestvuje državni vrh Crne Gore, medijske neslobode, pravno nasilje, autokratski stil vladavine gosta na podijumu. Za sada nema odgovora. Obavestiću sve ako gospoda odgovore.

On se pravi da ne zna da oni znaju

Da se razumemo. Sve ovo ne znači da Nemačka ili njena kancelarka ili Društvo za spoljnu politiku imaju neki posebnu sklonost prema balkanskim demokraturama. Oni samo procenjuju da još nije došao trenutak da ljude poput Mila ili Aleka puste niz vodu. Jer im alternativa nije jasna, a to što im je jasno,  pomalo ih plaši.

Ovaj put će u Crnoj Gori – slično kao i u Srbiji – osnovne demokratske principe i vladavinu prava morati da nametnu sami građani, bez obzira s koliko bahatosti vlastodržaca i rascepkanosti i dezorjentisanosti opozicije bili suočeni. To neće biti lako, ali ljudi koji žele da žive u slobodnom društvu nemaju izbora.

A za Mila Đukanovića u Nemačkoj ili bilo gde u Evropi, uprkos crvenom tepihu i finim razgovorima u odabranom društvu, i dalje važi moj zaključak iz jednog prošlogodišnjeg zapisa: Nikakav strah od Rusije i ruskopučistički narativi više neće u zapadnim demokratijama prolaziti kao alibi za nedemokratsku praksu kod kuće.

Znaju oni ko je Milo. Samo se prave da ne znaju. A i Milo se pravi da ne zna da oni znaju. Mislim da će igri ubrzo doći kraj.

Sa stanovišta crnogorskih građana kojima je zulum dozlogrdio zapadnjaci su zasigurno previše fini prema balkanskoj vlasteli. Običan čovek sve to doživljava kao cinizam. Ali građani Crne Gore moraće ovaj put bez osvrtanja na Berlin, Pariz, London ili Vašington, bez flertovanja sa Moskvom, da sopstvenom snagom stvore novu političku realnost.

I to nenasilno, uprkos Trampovoj dijagnozi da su Crnogorci agresivci. Samo tako bi Crna Gora posle Mila bila slobodnija, pravednija i bolja. Tu i takvu Crnu Goru će i zapadne zemlje dočekati kao olakšanje, jer će pripadnike njihove političke elite osloboditi obaveze da se u ime geopolitike prave ludi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM