Milioni uzoraka u bio-bankama | Mozaik | DW | 03.07.2010
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Milioni uzoraka u bio-bankama

Beskrajni hodnici u institutu „Helmholc“ u Minhenu, u njima uzorci krvi, urina i tkiva hiljada dobrovoljnih davalaca. Na njima naučnici vrše eksperimente kako bi predvideli i sprečili brojne bolesti. Kako to funkcioniše?

default

Hiljade uzoraka čuvaju se u bio-bankama u Nemačkoj

Zamrzivači i skoro dva metara visoki čelični sanduci puni tečnog azota, temperatura minus 160 stepeni – tako izgledaju bio-banke u praksi. Neki uzorci su tu već decenijama i dragoceni su za naučnike. Zbog toga je sve dobro obezbeđeno. U plastičnim posudicama, nalaze se milioni uzoraka. Neke izgledaju kao cevčice, neke kao naprstak. Svaka ima šifru i na osnovu toga ju je jednostavno identifikovati.

Bio-banka u Mihnehu u institutu „Helmholc“ je jedan od više stotina takvih centara u Nemačkoj. Ima ih skoro svuda gde se vrše medicinska istraživanja: u institutima „Maks Plank“, u društvima „Fraunhofer“ ili u farmaceutskoj industriji. Bio banke postoje i u većini univerzitetskih klinika, pa tako i u Jeni gde Mihael Kintopf čuva skoro milion uzoraka krvi:

„Sve je kompjuterizovano i tehnika je vrhunska. Kada imate toliko mnogo uzoraka, to više ne možete manuelno da kontrolišete. Sve to organizuju roboti. Oni ih sortiraju, bez opasnosti da se uzorci otope. Sve se odvija na temperaturi od minus 20 stepeni, a u sanducima gde uzorci stoje, je minus 80.“

Zaštita ličnih podataka davalaca uzoraka

Pored najmodernije tehnike, koriste se visoki standardi zaštite ličnih podataka. Naučnici ne znaju čiji uzorak urina ispituju, a da bi to bilo tako, da bi se sačuvala anonimnost dobrovoljnog davaoca, potreban je poseban komplikovan sistem. Ono što naučnici moraju da znaju su jesu pol, starost i istorija bolesti dobrovoljnog davaoca.

„Postoji tabela sa šiframa koje se nalaze na uzorku i tako uvek znate o čijem se uzorku radi. Ta tabela se nalazi pod ključem kod službenog lica, notara, i pacijenti mogu toj osobi da se obarate. To znači da su kod nas uzorci uskladišteni pod šiframa i mi u bio banci ne možemo da kažemo kome po imenu i prezimenu koji uzorak pripada“, kaže Mihael Kintopf.

Pacijent, u svakom trenutku, preko notara, može da zatraži da se njegov uzorak iz bio-banke ukloni i uništi.

Trenutno se u Nemačkoj radi na umrežavanju podatka bio banki kako bi se postigla što bolja efikasnost i kako bi mogli da ih koriste i naučnici iz inostranstva.

Autori: Helmut Nordvig / Dijana Roščić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković