Migranti neguju migrante, ali i Nemce | Evropa | DW | 13.05.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Migranti neguju migrante, ali i Nemce

Migranti u Nemačkoj vrlo često žive bez zanimanja i bez perspektive. Oni koji to žele, sada mogu da završe dvogodišnje školovanje za socijalne asistente. Reč je osoblju potrebnom na području nege starijih i bolesnih.

U nemačkim domovima za penzionere, kao i u ustanovama za negu starih i nemoćnih, sve je više migranata. Reč je o useljenicima takozvane prve generacije koja je u Nemačkoj doduše stekla novi dom, ali je zadržala svoje običaje, kuhinju i navike iz stare domovine. Veliki deo njih nikada nije dobro ili sasvim dobro naučio nemački jezik. Njihov dolazak u spomenute ustanove, osoblju često predstavlja probleme budući da su migranti iz navedenih razloga ipak po mnogo čemu drugačiji od Nemaca. Negovatelji, medicinsko osoblje, socijalni radnici su zato upućeni na dodatnu pomoć. A nju bi oni ubuduće mogli da dobiju od mladih migranata.

Učenice u školi „Paulo Frer“ u Berlinu

Učenice u školi „Paulo Frer“ u Berlinu

„Centar preživljavanja“, kako glasi zajednički naziv mreže raznih humanitarnih i socijalnih organizacija, pokrenuo je, naime, nedavno novi program obrazovanja u školi „Paulo Frer“ u Berlinu. Reč je školovanju mladih migranata koji su i sami nedavno stigli u Nemačku i koji često imaju poteškoća da pronađu radno mesto. Njima se tu pruža prilika da steknu zanimanje (državno priznatu diplomu) socijalnog asistenta sa težištem na nezi bolesnih i starijih. Školovanje traje dve godine, a sastoji se, kako od teoretske nastave, tako i prakse u domovima za bolesne i nemoćne osobe.

Mladim strancima se otvaraju nove perspektive

Jedan od polaznika tog novog programa je 25-godišnji Avganistanac Najib Jakobi. On praksu obavlja u Berlinu, u četvrti Moabit, u jednoj od tamošnjih socijalnih ustanova. Njegovi „klijenti“ su, između ostalih, penzioneri turskog porekla. Jakobi s njima provodi vreme, na primer – vežbajući njihovo pamćenje i to tako što moraju naizmenično da prevode imena životinja, sa turskog na nemački jezik. Tokom priprema, Najib Jakobi morao je da pogleda u rečnik budući da je turski jezik doduše sličan uzbečkom (njegovom maternjem jeziku) ali nije isti. Radom u toj ustanovi je više nego zadovoljan.

„Ja sam odrastao kod bake. Ona se brinula za mene, a ljubav koju sam dobio od nje, osećam i danas, pa mogu da je prenesem dalje. Osim toga, taj mi se posao sviđa i zato što je reč o radu s ljudima. To mi je ipak draže od posla u kancelariji, ispred računara, od kojeg ne čujem ni reč“, priča Jakobi. On je imao 14 godina kada je sam, bez porodice, iz Avganistana stigao u Nemačku. Dugi niz godina morao je da čeka na neograničenu dozvolu boravka. Sada je konačno ima, a s njom, kako kaže, i perspektivu po pitanju posla i zanimanja.

„Do sada smo nudili samo osnovne kurseve na području nege. Ali oni nisu bili priznati od strane države. Sad, međutim, konačno imamo mogućnost da našim učenicima ponudimo pravo školovanje i zanimanje“, kaže direktor škole „Paulo Frer“, Marko Han. On dodaje da učenici mogu, nakon završene dve godine, i da nastave školovanje još dve godine, i steknu diplomu negovatelja. „Oni su u svakom slučaju veoma traženi. Mislim da je to odgovarajuće rešenje problema velikog nedostatka radne snage na polju negovateljstva starih i bolesnih“, kaže Han.

Najib Jakobi

Najib Jakobi

Diskriminacija ipak postoji

Tu školu trenutno pohađa 45 učenika između 17 i 40 godina. Većina je turskog, kurdskog ili arapskog prekla, ali ima i onih iz Kenije ili Brazila. Tu stiču znanja s područja nege bolesnih i starijih, ali i iz opštih predmeta kao što je nemački ili muzičko obrazovanje. S obzirom na njihove po pravilu teže životne priče, ta škola im nudi i dodatne programe i savetovanja koje mogu da dobiju kod socijalnih radnika ili pak advokata specijalizovanih na pravo za strance.

Praksu u većini slučajeva obavljaju u ustanovama koje pripadaju berlinskoj firmi za upravljanje bolnicama „Vivantes“, koja je ujedno i nosilac celog projekta. U tim ustanovama najčešće su svi vrlo zadovoljni učenicima, ali tu i tamo se dogodi i nešto neugodno. „Bilo je slučajeva da su starije osobe, obolele od demencije, bile iritirane dolaskom nekog afričkog učenika. Da, i toga ima“, kaže Marco Han i dodaje da je odnos prema diskriminaciji takođe jedna od tema u nastavi. „Jedan od naših vrlo važnih ciljeva u nastavi jeste da učenike ojačamo kako bi mogli da se suprotstave rasizmu, da se ne prave manji nego što jesu, već da mogu da kažu: 'Ovdje sam, naučio sam nešto dobro i time želim da učinim nešto za pacijente, baš kao i moje nemački kolege. Imam pravo da budem ovde, da živim u ovoj zemlji, jer to je i moja domovina'“, naglašava Marko Han.

Nakon dve godine školovanja, gotovo polovina učenika želi da nastavi školovanje i stekne zanimanje negovatelja. S obzirom na tolika pozitivna iskustva, već je sada u planu prijem stotinu učenika godišnje. „To i je naš cilj, da migrantima ponudimo solidnu osnovu kako bi mogli sami da se finansiraju i time sebi u Nemačkoj obezbede sigurna životna primanja“, kaže Markus Han.

Autorke: Bjanka Šreder / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković