Mi i bol drugih

Žalost. Kakva slaba reč za osećanje pred kojim sve nestaje. Sve ono čime smo se upravo bavili, što je još do pre minut vladalo našim lošim raspoloženjem, odjednom je nestalo. Ljutnja zbog velikih troškova za popravku drugog automobila, sitne prepirke kod kuće zbog jedne nesmotreno izgovorene rečenice, frustracija na radnom mestu jer predstava koju imamo o nama samima ponovo ne odgovara proceni dragih kolega. Odjednom je sve drugačije. Javlja se stid. Mi strahujemo zbog sitnica u našoj svakodnevnoj banalnosti. A onda iznenadno, retko osećanje. Postajemo svesni prolaznosti života. Za žalost još uvek nema mesta. Ona dolazi kasnije kada zbunjenost, zaprepašćenost pređe u mirno promišljanje o moći sudbine. Pre žalosti, obuzima nas šok.

Bliske i daleke katastrofe

Šta nas toliko pogađa kada je reč o smrti 150 ljudi koje nismo poznavali? Stara mudrost urednika u lokalnim, provincijskim novinama, koji polaganju kamena temeljca za novu zgradu lokalnog streljačkog kluba posvećuje pola stranice, dok za 88 žrtava zemljotresa koji se dogodio negde u Aziji izdvaja samo 20 šturih redova, ponovo se obistinjuje: blizina potresa. Ono što se dešava oko mene, zanima me više nego sve sudbine koje priroda ili ljudska ruka prouzrokuju širom sveta. To je ljudski, odgovaramo sebičnim mogućnostima naše psihe. Među žrtvama su Nemci, deca. To je nešto što našu dnevnu rutinu izbacuje iz ravnoteže.

Među 150 mrtvih su i dve bebe. Deca bude u nama urođeni instinkt za zaštitom. Ipak, smrt mališana koji su tek započeli život, ne pogađa nas kao smrt kompletnog razreda gimnazije. Majke i očevi godinama su svojim ćerima i sinovima pružali zaštitu, ljubav i podsticali ih, i uskoro su mogli da ih mirno prepuste svetu odraslih. Začeti, roditi i othraniti dete, koje potom izgubimo zbog tehničke ili ljudske greške, zbog volje prirode, najveća je životna katastrofa koja se čoveku može dogoditi. To je napad na zaštitničku ulogu roditelja.

Sati utehe

Dobro je pred ponorom života imati pored sebe nekoga ko pokušava da nam pomogne. To nisu samo komšije i kolege, to su i profesionalci. Psiholozi, duhovnici, terapeuti. I društvo simbolično pokazuje bliskost i saučešće. Državne zastave su na pola koplja, fudbalska reprezentacija nosi crnu traku, Bundestag odaje počast žrtvama. Ne mora se pozdravljati odlazak političara na mesto pada aviona u francuskim Alpima. Tačno je da, bez obzira na to da li je reč o poseti ministra saobraćaja, ministra spoljnih poslova ili nemačke kancelarke, bol neće biti manja zbog kratkog pojavljivanja naših političkih predstavnika. Ipak i uprkos tome, društvena solidarnost je važna.

Tačno je takođe i to da se narodna mudrost po kojoj vreme leči sve, ne ispunjava uvek. I standardna rečenica koja se izgovara u trenutku ličnih katastrofa, a koja glasi da život ide dalje, više govori o našem racionalnom društvu, orijentisanom na učinak, u kojem uvek bi sve trebalo da ide dalje, bez obzira na to šta se dogodilo, nego što preživelima daje oslonac i pomoć. Kratko: postoje udarci sudbine, koji će i u budućnosti ostati ono što su bili na dan nesreće. To je okrutnost života u kojoj ne možemo da promenimo ništa.