Meša Selimović između Beograda i Sarajeva

Na putu do Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, prošla sam kroz veći deo Sarajeva. U izlozima knjižara, na počasnom mestu, nema knjiga Meše Selimovića na njegov 100-ti rođendan. U prvim redovima su Den Braun, Stefani Majer, Kader Abdolah i drugi. Ipak, u znak sećanja na velikog pisca, u Akademiji (ANUBiH) je održan naučni skup na kojem su svoje referate čitali ugledni slavisti iz zemlje i sveta, a u Muzeju književnosti, otvorena je prigodna izložba posvećena životu i delu Meše Selimovića.

Govoreći o njegovom književnom opusu za govornicom Akademije, gradonačelnik Tuzle Jasmin Imamović rekao je da je delo velikog pisca nadraslo 20. vek, sa tendencijom da preraste i 21, bez obzira na to koliko će dela biti napisano. „Što ga više budemo poštovali, u nama će rasti samopoštovanje i utoliko će nas i drugi više poštovati“, rekao je Imamović.

Poznata sarajevska profesorka Hanifa Kapidžić-Osmanagić govorila je o svojoj fascinaciji romanom „Derviš i smrt“, od trenutka kad se pojavio, pa sve do danas. „Kao svedok i saučesnik svog vremena, Meša Selimović će dugo ostati vredan sagovornik našeg, kao i budućeg vremena. Svako vreme čitaće tu književnost na svoj način, a njene nesumnjive estetske vrednosti garancija su novih recepcija velikog književnika“, rekla je Hanifa Kapidžić-Osmanagić.

Bez izvinjenja Meši

Nakon što je pročitano 12 referata, za reč se javio Šefket Krcić, predsednik Matice Bošnjaka Sandžaka i profesor na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru. Tražio je samo dva minuta da se obrati uvaženom skupu i kaže nekoliko rečenica kao svoje lično zapažanje.

Predsedavajući skupu, akademik Zdenko Lešić nije mu dao reč. Umesto toga, sve prisutne je pozvao za „švedski sto“, postavljen u auli Akademije. Nakon brzog premeštanja učesnika u aulu, u sali smo ostali samo nas dvoje.

„Šta ste hteli da kažete, profesore“, pitala sam gosta koji je, zbog naučnog skupa o Meši, potegnuo čak iz Sandžaka. „Smatram da je ovaj skup otvorio niz tema, međutim, to je školski pristup. Selimović zahteva jedan interdisciplinarni pristup, jedan univerzalni pristup, jer je to pisac poput Dostojevskog, Kafke, Kamija... Trebalo je odrediti njegovo mesto u balkanskoj i svetskoj hijerarhiji književne vrednosti. Nijedan od ovih govornika nije odredio Mešin odnos prema Bosni, ni Bosne prema njemu. Trebalo je da se oni danas javno izvinu za sve ono što je Selimović doživeo u Bosni, a kao što znate, doživeo je strašne stvari“, rekao je Krcić.

„Eto, ni vama ne dadoše reč“, kažem. „Da je moj profesor (Muhamed, op. aut.) Filipović, on bi meni dozvolio da govorim. Imam osećaj da je ove akademike birala policija. Prepali su se jer nisu znali o čemu ću ja da govorim“, kaže rezignirano i dodaje: „Pa, ne sme Meša da padne pred 'švedskim stolom'.“

A Meša je „pao“ pred „švedskim stolom“, gde uz miris ribe i majoneza nastavljam ovu priču o velikom piscu. „Zašto niste dali reč profesoru Krciću?“ pitam moderatora skupa, akademika Zdenka Lešića. „On kad bude to organizovao, neka to uradi, a ovo sam ja organizovao“, kaže akademik.

Stvarno, još od progona Meše Selimovića iz Akademije čiji je bio član, ništa se nije promenilo. Rigidna, fosilizovana svest je ostala. Molim akademika Lešića za kratak osvrt na skup posvećen piscu. „Ne mogu, nije mi pamet danas nešto dobra“, kaže akademik. Kome nije 'dobra pamet' ne predsedava nečim što je tako bitno za kulturu ove zemlje.

U nastavku:

„Tvrđava“ kao paradigma totalitarne države

„Tvrđava“ kao paradigma totalitarne države

Jedan od zapaženijih referata imao je Ivan Majić, profesor Univerziteta u Zagrebu, „Marginom do središta: Strategije pripovjedača u romanesknom opusu Meše Selimovića.“

„Zanimljiv je dijalog i uvek će biti zanimljiv, između Selimovića i jedinog našeg jugoslovenskog nobelovca Andrića. Selimović se snažno kontrapunktirao Andrićevom insistiranju na individualnom subjektu. Zanimljiv je bio i referat u kojem je Selimović upoređivan sa Orhanom Pamukom“, rekao je gost iz Zagreba.

Pesnikinja Ferida Duraković posmatra Mešinu „Tvrđavu“ kao paradigmu moderne totalitarne države. „Ja mislim da ni demokratija nije najbolji od svih svetova u kojem možemo da živimo. Čovek koji ima ograničenu pamet, uvek živi u nekoj tvrđavi. Čovek koji ima slobodnu pamet, još više shvata da živi u nekoj tvrđavi. Ta metafora tvrđave koja je vrlo direktna i koja je toliko uporna, prati nas i kad je shvatimo“, rekla je Ferida Duraković.

Selimovićeva sabrana dela i druge knjige

Ipak, o Meši je najlepše razgovarati tamo gde su njegove knjige i mnogo drugih knjiga – na 22. Sajmu knjige u sarajevskoj Skenderiji. Tijana Mandrapa iz poznate beogradske izdavačke kuće, na vidnom mestu svog štanda izložila je sabrana dela Meše Selimovića.

„Kako ide Selimović?“ pitam. „Meša Selimović se prodaje nekad malo više, nekad malo manje, ali njegova dela se uvek traže. Mislim da je to jedan od onih pisaca koji su kroz svoja dela uvek živi i nikada ne umiru zahvaljujući svojim čitaocima koji ih uvek iznova i iznova čitaju i traže. Čitav region bi trebalo da bude ponosan što smo imali takvog autora. On je nobelovac koji nikada nije dobio Nobelovu nagradu. To što je on pisao i o čemu je pisao, to je naš život! I mi u Beogradu jednom lepom manifestacijom obeležavamo 100 godina od njegovog rođenja“, kaže Tijana.

„Čiji je on pisac?“ „On je Srbin, muslimanske veroispovesti“, kaže Beograđanka. Bez želje da ulazim u polemiku, uzimam „Tvrđavu“ i tražim kraj knjige, poslednje četiri rečenice kojima se završava:

„Hoće li i ova moja djeca ići tim istim žalosnim putem, kad odrastu?

Hoće li živjeti glupo kao i njihovi očevi?

Vjerovatno hoće, ali u to neću da vjerujem.

Neću da vjerujem, a ne mogu da se oslobodim strepnje.“

Autorka: Ljiljana Pirolić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković