Memoari Džordža Buša – na Zapadu ništa novo

Bivši američki predsednik se, u krajnjoj liniji, nada da će istoričari kad-tad njegov mandat oceniti kao „uspešan“. I tako na nekih 500 stranica bivši američki predsednik objašnjava zašto je u presudnim trenucima u životu postupao kao što je postupao, a ne nekako drugačije.

Pri tom priznaje ono što se odavno zna: na primer, da Sadam Husein nije imao nikakvo oružje za masovno uništavanje, da se prilikom brzog povlačenja vojske iz Iraka nije vodilo računa o realnoj situaciji u zemlji i da je pomoć žrtvama uragana Katrina stigla prekasno. Međutim, često sve to zvuči kao da je kriv neko drugi. Na primer, uragan Katrina. Buš piše da nije mogao da deluje na svoju ruku i nagovarao je guvernerku Luizjane Ketlin Blanko da prihvati saveznu pomoć. Ona je oklevala. Tako su ljudi u poplavljenom gradu danima uzalud čekali pomoć. Umrlo je oko hiljadu i po ljudi.

Voterbordingom spaseni su životi

U slučaju voterbordinga, potapanja zatvorenika u vodu gotovo do davljenja, Buš piše da je dopustio primenu te tehnike, jer su mu advokati rekli „da to nije mučenje“. U krajnjoj liniji, mora se verovati savetnicima. Osim toga, zahvaljujući simuliranom davljenju „spaseni su ljudski životi“. Njegov naslednik Barak Obama odmah je zabranio ovu proceduru. Inače, organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenel zatražila je od državnog tužilaštva da pokrene istragu protiv bivšeg predsednika. Međutim, Ministarstvo pravosuđa je početkom godine saopštilo da pravnici koje pominje Buš ne moraju da strahuju zbog mišljenja koje su mu tada dali.

Pri tom, Buš piše da je mogao potpuno da se ogluši o ono što mu savetuje njegov štab: 11. septembra 2001, uprkos savetima, insistirao je na tome da se vrati u Vašington. Naime, nije želeo da se krije u „nekakvom bunkeru“, nego je hteo da se obrati naciji iz Bele kuće, mada nije bila isključena mogućnost novih napada (terorista).

Razočaranje u kancelara Šredera

Interesantan – i užasavajući – u tom kontekstu je drugi detalj: sistem komunikacija u predsednikovom avionu Er fors (Air Force). On je u toj meri je zastareo da je bilo teško ostati u toku sa svime što se dešavalo. U avionu nema satelitske televizije i stalno se gubila slika lokalnih TV stanica – „na ekranu je bio sneg“. Stalno se prekidala i telefonska veza sa savetnicom za nacionalnu bezbednost Kondolizom Rajs i potpredsednikom Dikom Čejnijem. Predsednik je samo fragmentarno saznavao kako su se rušile kule Svetskog trgovinskog centra. Buš je u prvom trenutku pomislio da je u pitanju avionska nesreća, tek kod drugog aviona bilo je jasno da je reč o napadu. „Treći napad predstavljao je objavu rata.“ Bio je besan: „Otkrićemo ko je odgovoran za to i sredićemo ga.“

Dok su ga u ratu protiv Talibana i Al Kaide saveznici još podržavali, sa „koalicijom voljnih“ za rat u Iraku bilo je teže. Buš koristi knjigu kako bi se obračunao sa onima koji su ga tada očigledno gorko razočarali – tadašnjim ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, francuskim predsednikom Žakom Širakom i, pre svega, nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom. Šreder je bio jedan od državnika „koga je bilo najteže proceniti“, piše Buš. Buš je cenio Šrederovui podršku u Avganistanu, ali je, kako piše, nemački kancelar kasnije zloupotrebio njegovo poverenje.

Na sledećoj strani:

Bez izvinjenja i pominjanja Obame

Šreder demantuje

Buš piše da je prilikom Šrederove posete Beloj kući u januaru 2002. godine sa njim razgovarao o vojnoj akciji protiv Iraka. Navodno, kancelar mu je rekao: „Što važi za Avganistan, važi i za Irak. Zemlje koje podržavaju terorizam moraju da snose posledice. Ukoliko delujete brzo i odlučno, na Vašoj sam strani“. Buš piše da je to shvatio kao podršku. Ali, kako su u jesen te godine u Nemačkoj bili izbori, Šreder je skupljao političke poene protivljenjem ratu u Iraku i više nije hteo da zna za dogovor.

Bivši nemački kancelar odmah je reagovao na kritiku i izdao saopštenje da „Buš ne govori istinu“. Njegova podrška važila je samo u slučaju da Irak zaista raspolaže oružjem za masovno uništavanje.

I još nešto veoma je pogodilo Buša – kada ga je jedan ministar tadašnje nemačke vlade uporedio sa Hitlerom (reč je o tadašnjoj ministarki pravosuđa Herti Dojbler-Gmelin). „Bio sam šokiran i besan“, piše Buš, jer nema veće uvrede iz usta nekog nemačkog zvaničnika. Dojbler-Gmelinova je, inače, već ranije demantovala da je dala takvu izjavu. U svakom slučaju, jasno je da su odnosi Buša i Šredera u to vreme bili ledeni.

Bez izvinjenja

Bivši američki predsednik ne govori o svim Nemcima loše. Kancelarka Angela Merkel veoma brzo je postala „moja najbolja prijateljica na svetskoj pozornici“. Ona je “pouzdana, prijatna i srdačna“, piše Buš. Dodaje da su njega i njegovu suprugu Loru posebno fascinirale priče Merkelove o životu u bivšoj NDR. U knjizi Buš samo jedanput pominje pojam „promena klime“ i to u vezi sa kancelarkom. Kada mu je objasnila da će to biti tema sastanka na vrhu Grupe 8 u Nemačkoj, odgovorio joj je: „Ako predsednici tu sede i raspravljaju o nečemu što će se dogoditi za pola veka, možda bi bilo bolje da učine nešto za ljude koji sada boluju od side ili malarije.“

Tako Bušova knjiga nudi malo novih saznanja, tako bar smatraju stručnjaci. Ali zato bivši predsednik u njoj potvrđuje sve predrasude o njemu. Gvantanamo je „model-zatvor“, mada te reči stavlja u usta jednom belgijskom oficiru koji je pet puta obišao zatvor. Pa i kada priznaje greške, Buš odbija da se izvini za njih. U krajnjoj liniji, stalno ponavlja, morao je da štiti Amerikance. Svaki put može mirno da se pogleda u ogledalo i sam sebi kaže da nije izdao svoje principe.

Ali, za jedno mu se mora odati priznanje – održao je obećanje i nije napisao ni reč o nasledniku (u Beloj kući). U knjizi se ne može naći ništa negativno o Baraku Obami.

Od juče (9.11.) Buš je na turneji po SAD povodom izlaska knjige – daje intervjue televizijskim stanicama, pogotovo onim od kojih može da očekuje malo pitanja, a mnogo razumevanja.

Autori: Kristina Bergman / Nenad Briski

Odg. urednik: Nemanja Rujević