Mediji u Srbiji: Ruski i zapadni rakurs | Evropa | DW | 13.03.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Mediji u Srbiji: Ruski i zapadni rakurs

Od početka godine srpski slušaoci i čitaoci mogu da prate vesti servisa koji finansira Moskva. Već godinama mogu da prate one koje finansiraju Vašington ili Berlin. Otkud buđenje interesa za Srbiju? I ko je tu nezavisan?

Najveći nemački živi filozof Jirgen Habermas jedan je od zagovornika konsenzusne teorije istine – ne postoji data ili apsolutna istina već je istinito ono u šta ljudi veruju konsenzusom. U idealnom slučaju. Ako konsenzusa nema, onda paralelno postoji više istina. Neki veruju jednima, neki drugima. Nikad još to nije bilo vidljivo kao danas, u vreme masovnih medija i kriza koje polarizuju, poput one u Ukrajini. Slušaoci i čitaoci u Srbiji od ove godine mogu da čuju i vide ruske istine u novom ruhu. Recimo da nema dokaza kako je Rusija na bilo koji način umešana u krizu u Ukrajini. Da je aneksija Krima bila vojna operacija koja će uvesti Vladimira Putina u istorijske udžbenike. Ili da sankcije Evrpske unije protiv Moskve štete upravo EU te da su uvedene po diktatu Vašingtona.

Nova platforma Sputnjik zapravo je deo mreže u kojoj je i državna medijska kuća Raša Tudej (zvanično se danas zove RT), zadužena za radijsko i onlajn izveštavanje. Među čak 30 jezika nalazi se i srpski, uz moldavski jedini balkanski jezik. U projekat se ušlo veoma ozbiljno, sa desetinama novinara trenutno smeštenim u prostorijama Studija B na vrhu Beograđanke, te dopisničkom mrežom. To nije jedini ruski glas u Srbiji – već duže vreme vladine novine Rosijskaja Gazeta imaju izdanje na srpskom jeziku pod nazivom Ruska reč i distribuiraju se uz Politiku i Geopolitiku.

Ponovo zanimljivi

Urednica srpskog programa Sputnjika Ljubinka Milinčić podvlači da su ruski mediji preko Glasa Rusije dugo prisutni u Srbiji te da su sada tek dobili savremeni i publici prilagođeni nastup. Ona je najpre odbila razgovor za DW uz obrazloženje da ne želi da služi kao „ilustracija za nečije stavove“ i jer se otvaranje „jednog najobičnijeg radija u Beogradu doživljava kao da Rusija dolazi tenkovima na Balkan“. Ipak, neke njene odgovore smo kasnije dobili elektronskom poštom. „Između Rusije i Srbije uvek su postojale veoma bliske veze“, piše, „svesni smo da Srbija ima svoje nacionalne interese, kulturu, istoriju, tradiciju“. Kao glavnu misiju Sputnjika navodi ono što je zvanični slogan ove mreže na svim jezicima: „Govorimo ono što drugi prećutkuju.“

Miloš Teodorović, šef beogradskog studija Radija Slobodna Evropa, čita jačanje državnih ruskih medija u Srbiji drugačije: „To svakako treba gledati u kontekstu promene prilika na relaciji istok-zapad. Jasno je da je i Moskva zainteresovana za veće medijsko prisustvo u zonama u kojima postoji prostor njenog, da kažemo, rejtinga.“ U Srbiji su šanse nesumnjivo dobre – poslednje ankete pokazuju da više od polovine stanovnika vidi Rusiju u pozitivnom svetlu, dok je sa EU to slučaj tek kod trećine ispitanika. „Ovaj prostor posle perioda odsustva iz međunarodnog medijskog interesa ponovo postaje atraktivan. Dovoljno je bilo da dođe Putin i da se organizuje vojna parada pa da ponovo budete na CNN-u“, kaže Teodorović.

No to ni izbliza nije dovoljno da privuče pažnju svetske javnosti kao krvavi ratovi devedesetih. Mnogi državni zapadni mediji tada su imali srpske servise i dopisništva u Beogradu, ali je deklarativno zagovaranje članstva u EU svih vlasti od Petog oktobra učinilo region medijski nezanimljivim. Tako je BBC još 2011. potpuno ukinuo program na srpskom, dok neki drugi mediji, poput Glasa Amerike, ulažu premalo sredstava da bi uopšte bili vidljivi u javnosti ili su tek svedeni na šture internet-stranice.

Moguće da će se trend povlačenja zapadnih medija nastaviti, s obzirom da se , kako kaže Teodorović, „Srbija na spoljnom planu uglavnom ponaša onako kako i očekuju oni koji je inspirišu na evropske procese“ – pre svega u slučaju Kosova. „Sa druge strane unutar države imamo zabrinjavajuće procese, a ključni je odnos vladajuće elite prema medijima. U tom polju se stvara prostor za postojanje programa koji nisu zavisni ni od jednog izvora finansiranja iznutra – ni tajkunskih ni političkih lobija. U poslednje tri godine smo došli do tačke da je potreba za programima kakvi su Slobodna Evropa ili Dojče vele najveća još od pada Miloševića.“

Ima li nezavisnih?

Ako se nakratko vratimo teorijama istine, ima i ona da je istina zapravo perspektiva onoga ko plaća – to je verovatno omiljena teorija u Srbiji, što zna svako ko makar površno prati komentare čitalaca po informativnim portalima. „Čije uže, onoga i june“, kako to kaže Dragan Vučićević, vlasnik i urednik tabloida Informer. „Kada bih Vam ja sad recimo rekao da mi Rusi daju 150.000 svakog tromesečja – a ne daju mi ni dinara – da li biste mi verovali da sam nezavisan od Kremlja? Ne biste. Jer nema džabe večere“, kaže on. Ruski, zapadni, privatni, kakvi god – svi mediji su zavisni od onog ko plaća, tvrdi Vučićević. Ne veruje u nezavisno novinarstvo? „A gde to pa postoji? Naravno da ni ja nisam do kraja nezavisan, pa ja zavisim od oglašivača!“

Novinari stranih medija teško prihvataju ovu tezu. Oni već i po službenoj dužnosti moraju da tvrde da su potpuno nezavisni od države koja ih finansira. Aktuelni propagandni rat oko Ukrajine navodno niko ne vodi – ili ga bar ne vodi sopstvena strana. „Mediji koje finansiraju zapadne države posmatraju događaje u svetu u skladu sa stavovima zapadnih vlada o tim događajima“, tvrdi Ljubinka Milinčić. „Mi se trudimo da vidimo šta se na terenu zaista događa. Istina obično nije crno-bela, kao što se često predstavlja. Trudimo se da poštujemo principe novinarske profesije, a to je da su činjenice svete, a komentari slobodni. Na primeru Ukrajine jasno se vidi da se taj princip u zapadnim medijima ne poštuje.“

Miloš Teodorović podseća da Slobodna Evropa ima rusku i ukrajinsku redakciju te da u svojim emisijama vodi računa o poštovanju pravila da obe strane treba da dobiju reč. „Naša misija je širenje vrednosti demokratije koju možemo označiti zapadnom, formiranje transparentnih sistema, ozdravljenje institucija, borba protiv korupcije, ali i ukazivanje na odgovornost za svu nesreću koja je devedesetih snašla region“, kaže on. „I ovde u medijima je konstanta diskursa ta komparacija između zapadnih i ruskih medija. Mislim da ona nije primerena.“

Ugostivši početkom februara novinare Sputnjika, predsednik Srbije Tomislav Nikolić nije propustio da u istoj rečenici pomene koliko mu je drago što i ruski i evropski „prijatelji“ izveštavaju iz Srbije. Mada je pitanje da li građanin Srbije može sabiranjem baba i žaba doći do sopstvenog nezavisnog mišljenja, komparacija je u slučaju vesti dva pomenuta medija dosta olakšana i to ne bez doze ironije. Programi Sputnjika i Slobodne Evrope emituju se – uz novčanu nadoknadu, razume se – na tri frekvencije radija Studija B, jedan za drugim, tri puta dnevno. Nisu ni blizu konsenzusa.

Reklama