Mediji u Srbiji i medjunarodne organizacije

ŠTA PREDSTAVLJA NAJVEĆE PREPREKE U PROFILISANJU AUTONOMIJE MEDIJA U PERIODU TRANZICIJE SRBIJE KA DEMOKRATIJI?

Promene moraju da se ostvaruju na najmanje četiri nivoa. Jedan nivo su političke promene, znači, politički sistem, volja političke vlasti da uspostavi nezavisnu medijsku sferu. Na drugom nivou su ekonomske činjenice, a ekonomske činjenice su te da je ovo jedno relativno ograničeno reklamno tržište – oko 80 miliona evra godišnje – a da postoji ogroman broj radio-televizijskih emitera pri čemu, onog trenutka kada u sferu elektronskih medija počne da dolazi strani kapital tržišna utakmica više neće biti ravnopravna, jer velika je razlika između jednog B92 i jednog Mrdoka ili RTL Bertlcmana, samim tim i tu je odgovornost medijske politike da i u ekonomskom odnosima uspostavi slobodnu i ravnopravnu utakmicu. Treći nivo je znanje novinara i ono što novinari mogu da ponude, njihovo obrazovanje, njihova spremnost da se u što je moguće većoj meri odvoje od političkih i ekonomskih interesa. Četrvrti nivo i najopštiji nivo je ono što bih nazvao publikom ili javnošću. Obrazovanost javnosti. U kojoj meri je javnost prosvećena ili obrazovana u jednoj zemlji, kao što je Srbija, koja ima strašnu noviju istoriju i koja ima velike ekonomske probleme sa siromaštvom, nije jednostavno uspostaviti jednu prosvećenu javnost. To je već pitanje vremena i toka godina.

NA KOJE NAČINE JE MOGUĆE OSNAŽITI MEDIJSKU AUTONOMIJU I PROFESIONALNU ETIKU U SRBIJI DANAS?

Prvi i osnovni korak bi morao da bude da parlament, političke partije, sudstvo obezbede da se zakoni sporovode onako kako su napravljeni. Drugi nivo je medijska politika. Usmeravanje društvenog bogatstva u onim pravcima koji će koristiti slobodnim i autonomnim medijima, zanči, da se kroz jednu poresku politiku podstakne domaća medijska proizvodnja. Jedan nivo potsticanja autonomije medija jeste i ulaganje u obrazovanje novinara i to ne samo kroz fakultete nego i kroz, na primer, političke fondacije koje bi mogle da ponude obrazovanje novinara posle završetka fakulteta, na početku karijere ili na sredini karijere. I konačno, nešto što bih nazvao medijskom pismenošću, tačnije, u kojoj meri je vlast spremna da neprestano obrazuje javnost. Da javnost shvati da mediji imaju takođe svoj posebni interes i da se kritički postavi prema onome o čemu mediji izveštavaju.

KAKVI SI IZGLEDI ZA RAZVIJANJE MEDIJSKE KOMUNIKACIJE I UNAPREĐENJE STANDARDA ISTRAŽIVAČKOG NOVINARSTVA U SRBIJI U KONTEKSTU OŽIVLJAVANJA GOVORA MRŽNJE I NEPREVLADANE PROŠLOSTI?

Opet se tu pojavljuje ekonomski momenat. Sa porašću primanja poboljšaće se i medijska situacija u Srbiji. Onog trenutka kada mediji budu imali više novca zaposliće i više novinara koji će moći da se bave i istraživačkim novinarstvom. U vezi sa tim je, naravno, i prošlost. Prosto je nepojamno da se čelu jedne radio-difuzne organizacije - koja treba da bude stožer demokratije u Srbiji - pojavljuje čovek koji je u vreme vlasti Slobodana Miloševića bio ministar informisanja. To je pitanje preispitivanja ove javnosti u kojoj meri je spremna da se suoči sa svojom prošlošću. Zato i novinari, kao i svi drugi ljudi u javnosti, moraju da budu mereni kriterijumima šta su radili u prošlosti. Za šta su se zalagali i šta su bili. Samim tim, ta rasprava o prošlosti u Srbiji, mora da se vodi i o medijima i o novinarima.