Manifest čulnosti | Evropa | DW | 13.05.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Manifest čulnosti

Stalno nam se skreće pažnja na mogućnost sveobuhvatne svetske komunikacije i jedva da primećujemo jedni druge. Švajcarsko-rumunska književnica Dana Grigorčea uverena je da nas može izbaviti čulnost.

Pisci su fini seizmografi našeg društva, rekla je nedavno gradonačelnica Ciriha Karin Mauh, dodajući da književnost može ponešto objasniti i mnogo toga predvideti. Da je ta procena tačna pokazuje primer romana Džorža Orvela „1984“. Posle skandala koji je izazvala portparolka američkog predsednika Trampa, kada je predočila orvelovske „alternativne činjenice“, knjiga je ponovo postala međunarodni bestseler. I ja sam ponovo posegla za tom knjigom.

Prilikom čitanja pomišljala sam na Orvelove rukopise, na strane otkucane na pisaćoj mašini i redigovane rukom autora. Skoro svaki redak bio je precrtan kraljevski plavim mastilom, a potom ponovo ispisan crvenim, tamnozelenim ili crnim mastilom. Na osnovu stranica rukopisa može se rekonstruisati orvelovo raspoloženje pri pisanju, kada je snažnije tipkao, kada je neku rečenicu precrtavao jednom ili više puta.

Brže se klizi kroz život

Orvel je roman „1984“ pisao u vremenu koje je izgleda bilo čulnije nego naše, u prošlom vremenu kada je čovek dolazio u dodir s mnogo više materije, kada je za pisanje, za komunikaciju, za širenje sopstvenih poruka bilo potrebno mnogo više telesnog angažovanja nego u naše digitalno doba.

Pitam se, nije li nas ta nedostajuća opipljivost i redukovana čulnost u svakodnevnici, koju nam omogućava tehnološki razvoj, načinila manje sposobnim za krivicu? Prenategnuta teza, ali zar ne podržavaju mnogi navodno prosvećeni građani u Evropi opasne demagoge ili se usled ličnog besa i mržnje prema svetu nedovoljno brane od protivustavnog preuzimanja vlasti. Danas možemo mnogo više nego naši preci, ali, čulno mnogo slabije doživljavamo svet, pa u ličnoj svakodnevnici manje trezveno delujemo, a kada delamo onda je to manje konsekventno. Uprkos tome što su nedavne katastrofe pogodile Evropu i svet, ili baš zbog toga: 1914, 1939.

 Dana Grigorcea Gastautorin für Mein Europa

Dana Grigorčea

Muzika, pokret, radost

Stalno nam skreće pažnju mogućnost komunikacije s celim svetom, umorni smo i iscrpljeni sortiranjem informacija, koje nas preplavljuju, u odsudnom trenutku smo odsutni, glasno se izmotavamo u sopstvenoj sobi odjeka. Šta da se radi? Ili, kako bi Orvel formulisao, ŠTA DA SE RADI?

Uverena sam u to da nas čulnost može izbaviti. Moramo sami sebe bolje osetiti, jedni druge intenzivnije primećivati. Potrebna nam je muzika koja je više od privatne radijske smetnje, potrebna nam je literatura koja je više od isušene koncept-literature. Treba nam više diskusija koje nisu metadiskusije, više susreta, više čulnosti i u kulinarskoj kulturi, više šetanja, više usredotočenosti na bitno, na dublje potrebe i – dakako – na životne radosti.

Mogla bi se svakako uputiti primedba da bi u Evropi ljudima za to bilo potrebno više vremena. No, još je Epiktet zabeležio misao: „Oni, naime, žele to što će doprineti njihovoj sreći, ali oni to traže tamo gde toga nema“.

„Demokratija zahteva dokolicu“

U Rumuniji u kojoj sam odrastala mnogi ljudi su imali svoj dan. Moja baka se nalazila sa svojim prijateljicama svakog četvrtka i kartala se. Moji roditelji su se subotom družili sa univerzitetskim kolegama na polutajnim popodnevnim video-projekcijama. Moja komšinica je imala kružok čitalaca. Nedeljom se ručalo s prijateljima. Na selu je ispred svake kuće bila klupa, na njoj su komšije čavrljale do kasno u noć. Zimi jedva da je neko morao da lopatom pomera sneg između dve kuće jer su komšije već utabale staze. A sada se komšije jedva poznaju, i na selu i u gradu. I ne znam više nikoga u Rumuniji ko ima svoj dan za druženje.

U književnom blogu Neue Telegramme koji vodim zajedno sa mojim suprugom, piscem Perikleom Moniudisom, redovno objavljujemo intervjue sa autorima. Intervju se sastoji od sedam utvrđenih pitanja o nekoj novoj knjizi. Pitamo o temama, pričama, diskursima koji su trenutno interesantni. Odgovor austrijskog autora Martina Princa je bio potpuno na fonu ovoga što i ja mislim: „Osećam da je svet, onakav kakav znamo ili verujemo da znamo, na ivici. Mislim da je dobar deo krize prouzrokovan pojednostavljenjima, zadihanošću, pijačnom galamom našeg društva. Na toj osnovi demokratija ne može opstati. Naime, demokratiji je potrebna dokolica. Jedno od mesta na kojima se ta sloboda može ponovo osvojiti jeste literatura“.

Dana Grigorčea je švajcarsko-rumunska književnica. Godine 2011. na nemačkom je napisala svoj prvi roman „Baba Rada“. Njen poslednji roman objavljen je 2015. pod naslovom „Prvobitno osećanje bezazlenosti“.

Ostale tekstove iz serije Moja Evropa možete pročitati OVDE 

DW.COM

WWW Linkovi