Ljubljana – (jugo)nostalgija u doba korone | Mozaik | DW | 20.11.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Ljudi

Ljubljana – (jugo)nostalgija u doba korone

Novinarka DW Zorica Ilić je u vreme lokdauna boravila u Ljubljani gde je zabeležila atmosferu u borbi protiv korona-virusa. Ali za nju je to ujedno bilo i nostalgično prisećanje na neka prošla vremena.

Trinaest. Toliko putnika sam izbrojala na letu Lufthanze iz Frankfurta za Ljubljanu. Ali (polu)prazan avion je tek uvertira u pravu prazninu.

Dok sam planirala putovanje za Ljubljanu već je bilo nemoguće pronaći „odgovarajući“ let koji bih mogla relativno lako da uskladim sa terminima koje sam imala u glavnom gradu Slovenije. „Mogu li da letim sa presedanjem neki drugi dan“, pitala sam službenicu u putničkoj agenciji. „Možete. Jedino preko Istanbula. Deset sati“, odgovorila mi je hladno.

Aerodrom u Frankfurtu

Aerodrom u Frankfurtu

Po dolasku u Ljubljanu, na aerodromu nas dočekuje granična kontrola. Toliko o Šengenu, mislim u sebi. Policajka mi se obraća na slovenačkom. Pružam joj nemački pasoš i pitam da li govori engleski. Nakon što vidi moje ime, pita me na čistom srpsko-hrvatskom (tako u Sloveniji većinom još uvek zovu moj maternji jezik): „Jeste li bili samo u Nemačkoj?“ „Jesam“, kažem. „Možete proći“, odgovara.

Aerodrom u Ljubljani takođe je prazan. Odlučujem se da do centra grada ne putujem taksijem, već šatl-busom. „Koliko košta“, pitam gospodina na pultu. „Trideset evra, jer ste sami. Jako malo vas je stiglo. Niko nije pitao za prevoz“, odgovara mi na odličnom „srpsko-hrvatskom“. Prihvatam, nemam mnogo izbora.

Ljubljana je tužno prazna

Ljubljana je tužno prazna

Janša i Tramp

Vozač me dočekuje veoma ljubazno i odmah kreće ćaskanje. Opet na mom maternjem jeziku. I naravno prva tema: stanje u Sloveniji u doba korone. „Teško je“, kaže mi. „Avioni još lete za Frankfurt, Istanbul i Beograd. Videli ste kako vas je malo došlo iz Frankfurta“, dodaje uz uzdah.

Nezadovoljan je, razočaran i zabrinut zbog mera. Pitam ga kako procenjuje rad Vlade. „Šta radi Janša“, pitam onako naivno. „Ah, šta radi Janša?! Nije dobro, ne radi dobro za zemlju. Znate, i sada kada su bili izbori u SAD on je prvi čestitao Trampu. To nije dobro za zemlju“, kaže mi. Pravim se da o tome ne znam ništa i kažem: „Pa dobro, možda je to zbog Prve dame. Ipak je Slovenka“, pokušavam da se našalim, ali ne prolazi. „Ne mislim da je to zbog toga. To, znate, jednostavno nije dobro za našu zemlju“.

Razgovor nastavljamo o Nemačkoj, ekonomiji, merama protiv korone, ali i o bivšoj zemlji u kojoj smo nekada živeli.

Sarajevo u centru Ljubljane

A onda simbolika: nakon dolaska na odredište, dok vozač vadi moj kofer iz prtljažnika, prvo što ugledam je ime restorana: „Sarajevo, 1984.“ I znak Zimskih olimpijskih igara.

„Pogledajte“, kažem mu ushićeno. „Kakav doček!“ On se ljubazno smeška i kaže: „Dozvolite da Vam uzmem još malo vremena. Znate, obratite pažnju na centar grada, na ovu celu pešačku zonu. Sve to je zasluga našeg gradonačelnika Zorana Jankovića. Znate, nije bitno odakle dolazite i kome pripade, bitno je kako radite“, dodaje i pozdravlja se.

Korona, Prešeren i domovina

U hotelu prazno. Zbog mera borbe protiv korona-virusa, u trenutku mog boravka, u hotelima u Sloveniji nije moguće boraviti turistički. Samo osobe koje poslovno putuju smeju da prenoće, i to uz pismenu potvrdu poslodavca da je boravak isključivo u poslovne svrhe. Ručka i večere u hotelu nema. A nema ni van hotela: ugostiteljski objekti su zatvoreni. Recepcionar mi daje ceduljicu s adresama restorana koji rade onlajn-dostavu.

Slovenačka vlada je zbog pogoršane situacije dodatno pooštrila mere

Slovenačka vlada je zbog pogoršane situacije dodatno pooštrila mere

Upravo se dostavljači hrane na biciklima tog dana najčešće mogu videti na ulicama Ljubljane. Podne je. Grad je tužno prazan. Dok prolazim Prešernovim trgom razmišljam o nekim prošlim vremenima: meni je slovenački pesnik France Prešern još uvek i moj pesnik, deo moje kulture. A Slovenija čas moja domovina, čas više ne. I blizu i daleko. Tačnije: emotivno još uvek moja domovina, racionalno, odnosno objektivno, više ne.

(Davno) prošlo vreme

Dok šetam gradom osećam nostalgiju i za vremenima od pre više od 30 godina, ali i za vremenima od pre samo nekoliko meseci, kada su radili restorani i kada je čovek normalno mogao da ode na ručak sa kolegama i još da bira gde je hrana najbolja. I jedno i drugo izgleda kao (davno) prošlo vreme.

Moji sagovornici u Sloveniji različito gledaju i na virus i na mere protiv njega. No svi dele jedno: zabrinutost. A teorije zavere nisu naravno zaobišle ni Sloveniju: „Virus je veštački napravljen, znate li to. Namerno je napravljen i ubačen“, kaže mi jedan sagovornik. Drugi mi kaže da virus ne postoji, a ja razmišljam, da li da mu na to kažem da je upravo uoči mog puta u Sloveniju od tog virusa „koji ne postoji“ umro moj stric. Umiruje me ipak to da mi većina sugovornika kaže da ima mnogo ljudi koji paze i koji se zapravo plaše virusa.

Trideset godina posle

Jedna druga vrsta emocija se, htela-nehtela, budi u trenutku kada u jednoj od uličica u centru Ljubljane na prozoru, umesto zavese, ugledam okačenu zastavu SFRJ. Prošlo je skoro 30 godina od raspada zemlje u kojoj sam rođena i pored toga što znam da se jugonostalgija može sresti širom bivše zemlje, ipak sam iznenađena da zastavu vidim ovde.

Snimljeno u centru Ljubljane skoro 30 godina nakon raspada SFRJ

Snimljeno u centru Ljubljane skoro 30 godina nakon raspada SFRJ

Dok govorim o svom iznenađenju, jer sam vidjela zastavu, jedan Slovenac mi kaže (opet na mom maternjem jeziku): „A zašto ne?!“ „Ima jugonostalgije“, rekao je recepcioner u hotelu koji me prethodno, nakon što je video moje ime, kritikovao zato što sam mu se obratila na engleskom. Jedna Slovenka (takođe na mom maternjem jeziku) kaže: „To je deo naše zajedničke istorije“.

Deo naše zajedničke istorije je i to da ja, kao neko ko je rođen u BiH, nikada nisam imala priliku da u školi naučim slovenački (kao uostalom ni makedonski ili albanski). Zašto, pitam se sada kada je sve prošlo. Zašto ako smo već bili, kako su nam govorili, „zemlja jednakih naroda i narodnosti“?

Od uzornog đaka, do podeljenog društva

Zastava zemlje koja više ne postoji je doduše u jednoj maloj, sporednoj, mračnoj ulici, na svetlu su ipak okačene jedna pored druge zastave Slovenije i EU. Slovenci su još uvek ponosni što su važili za uzorne đake kada su primljeni u Uniju, iako će u razgovoru priznati da su zabrinuti za trenutno stanje i pravac u kojem zemlja ide. „Naše društvo je podeljeno“, rekla mi je jedna sagovornica. „Ovdje se koriste laži, uvrede, Trampova retorika, vrši se pritisak na medije“, dodala je zabrinuto.

Slovenija je, nakon prijema u EU, važila za uzornu članicu

Slovenija je, nakon prijema u EU, važila za uzornu članicu

A zabrinutost sa koronom samo još dodatno raste.

Sa oštrijih, na oštrije mere

Uveče, kada je već pao mrak, grad je malo oživeo. Ali samo na kratko. Jer uskoro će policijski čas. Nakon sastanka žurim da kupim nešto za večeru i stignem do hotela pre zabrane kretanja koja traje od 21 sat uveče, do šest sati ujutro. Prolazim pored picerije očigledno prilagođene novim uslovima: stolovi i stolice su sklonjeni, picu, već odavno hladnu, moguće je kupiti i poneti sa sobom. „Upravo su javili na radiju da su uvedene nove, strožije mere. Od ponedeljka nećemo raditi ni ovako“, kaže mi konobar zabrinuto. Na engleskom.

U Sloveniji je naime tog četvrtka (12.11.) objavljena informacija o do tada rekordnom broju umrlih u jednom danu – 41. Vlada je istog dana uvela nove, pooštrene mere: sve osim prodavnica hrane se zatvara, ukida se javni prevoz, menjaju se uslovi ulaska u zemlju, sva okupljanja osim članova istog domaćinstva se zabranjuju...

Da li to znači da će Ljubljana izgledati još više pusto nego što je izgledala danas, pitam se dok iz hotela posmatram sablasno prazan centar grada: Počeo je policijski čas.

U Ljubljani je na snazi policijski čas

U Ljubljani je na snazi policijski čas

Nostalgični Petak 13.

Sutradan je Petak 13. Dok na aerodromu čekam let za Frankfurt želim samo jedno: da popijem kafu. Ali nema kafe. Sve je zatvoreno, osim jedne male prodavnice i fri-šopa. Ali tamo ne prodaju kafu.

Lagano ispijanje kafe u kafiću dok čekam na ukrcavanje? Bilo nekad.

Potrajaće dok korona prođe. No Ljubljana će opet biti puna, i opet ćemo šetati i birati dobru hranu u najboljem restoranu.

Ali one zastave što visi u ljubljanskom mraku više nikada neće biti na svetlu dana. Ona će zauvijek ostati „dao zajedničke istorije“. Ostala su sećanja. I brojna pitanja među kojima i ono: zašto ja baš ni malo ne znam slovenački?

No tu je nova realnost, a u njoj me u Nemačkoj čeka karantin, jer se vraćam iz rizične zone. Od početka novembra i tu važe nove mere, koje su pak u vremenu od mog povratka, pa do trenutka pisanja ovog teksta, još jednom pooštrene.

Mere se u većini zemalja menjaju s pooštrenih, na pooštrenije, a mi želimo sve manje: makar kafu na aerodromu.

Dok nostalgično poslednji put gledam na Ljubljanu, ne mogu da se oduprem osećaju da me sve ovo skupa podseća na ono vreme od pre 30 godina: kada odjednom više ništa nije bilo isto. Ovaj put je sve samo globalno.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama