Liban i Izrael: dijalog, ali i duboko nepoverenje
22. oktobar 2020.
I dok se čuje tihi zvuk aparata za kafu u bejrutskom okrugu Gemajzeh, vlasnik kafića Mazen razgovara sa gostima.
„Jeste li čuli“, kaže. „Naša vlada vodi razgovore s Izraelom!“
I dok ljubazno poslužuje goste, Mazen nagađa: „Ko zna, možda je ovo stvarno početak mira s našim komšijom!“
Žalosna prošlost
Mir sa Izraelom je hrabra misao. Dve države imaju izuzetno napete odnose već gotovo 40 godina. Za vreme libanskog građanskog rata Izrael je 1982. godine umarširao u Liban kako bi oterao palestinske borce. Južni deo Libana ostao je pod izraelskom kontrolom sve do maja 2000. godine. Mnogi ljudi napustili su zatim to područje u koje je sve više ulazio Hezbolah.
-pročitajte još: Palestinci na vetrometini
Godine 2006. izbio je jednomesečni rat između te šiitske organizacije i Izraela. Sve se završilo primirjem – ali mirovni sporazum nikada nije postignut. Umesto toga, nizali su se manji okršaji između Hezbolaha i izraelske vojske. Na državnom nivou nije bilo direktnih razgovora dobrih 30 godina.
Anonimne želje za mir
To se prošle sedmice promenilo. Predstavnici obeju strana izjavili su da su razgovori koje su vodili bili strogo ograničeni na pitanja zajedničke morske granice i raspodelu tamošnjih nalazišta gasa. Ipak, nije vlasnik kafića Mazen jedini koji se nada da bi taj, kao i naredni susret planiran za kraj oktobra, a suprotno svim službenim demantijima, mogao da označi početak daljih razgovora.
Kao i ostali sagovornici, Mazenu je veoma važno da u ovom tekstu ne navedemo njegovo pravo ime. Svako ko se smatra simpatizerom Izraela, mora da računa s izlivima neprijateljstva u određenim krugovima.
Hodočašće u Jerusalim
U vezi s Izraelom, Mazena manje interesuju rezerve gasa na Mediteranu, a više lične mogućnosti razvoja. On ima 30 godina, hrišćanin je i proveo je mnogo godina u inostranstvu. A onda se vratio u Liban i otvorio kafić. Nakon eksplozije u luci u Bejrutu 4. avgusta, jedan je od prvih koji se vratio na posao. U kafiću je sve novo: prozori, vrata, šoljice za kafu…
Mazen se još seća priča njegovih roditelja, a i bake i dede: izraelski vojnici uvek su bili prijateljski raspoloženi prema libanskim hrišćanima, kaže. „Za razliku od muslimanskih područja, Izraelci su često znali da poštede hrišćanske četvrti tokom rata.“ Kao pobožni hrišćanin, Mazenu je posebno važno jedno: da ode na hodočašće u Jerusalim. „Voleo bih da mogu bez problema da hodam tragovima i putevima Isusa Hrista“, kaže dok zamišljeno toči kafu.
-pročitajte još: Nova nada za Libiju?
„Mogli bismo samo da profitiramo!“
Želeo bi da doživi zbližavanje, ali ne samo iz verskih razloga: „U Izraelu postoji sve ono što mi nemamo: struja, vlada i jaka privreda. Od otvorenih granica svi bismo mogli da profitiramo!“
Pa ipak, on misli da bi pravom miru sa Izraelom nažalost prethodio novi rat i dalje patnje. Jer, kako kaže, nisu svi Libanci za najnovije zbližavanje, a najmanje pristalice Hezbolaha, kojeg podržava Iran. Hezbolah kao svoj glavni cilj proklamuje „uništenje“ Izraela.
„Više se boji gladi nego Izraela“
Hezbolah je politički i vojno faktor moći u Libanu koji ne treba potcenjivati. Međutim, kritike usmerene protiv te šiitske organizacije rastu, i to ne samo nakon razorne eksplozije u Bejrutu.
„Ljudi se ovde sada više boje gladi, nego izraelskog napada“, kaže Šarif, agent za nekretnine iz Bejruta, inače sunit. Nedavno započeti izraelsko-libanski pregovori definitivno predstavljaju istorijsko približavanje, smatra on. Ali mnogi njegovi sugrađani to vide pre svega kao očajnički manevar elite da spasi zemlju od ekonomske propasti. „Ono što Izrael razlikuje od Libana jeste činjenica da Izrael ima funkcionalan politički sistem“, dodaje Šarif. A onda seda na svoju vespu i odlazi.
Platforma za približavanje
O Izraelu se raspravlja i na društvenim mrežama. Neki Libanci koji žive u inostranstvu pokrenuli su i Instagram-stranicu pod nazivom „callingforpeace2020“. Oni žele da ponude platformu na kojoj korisnici mogu anonimno i sigurno da iznose pomirljiva mišljenja o Izraelu. „Još uvek ima mnogo Libanaca koji mrze Izrael i žele da on bude uništen. Mi smo protiv toga, jer znamo da i u Izraelu ljudi žele mir“, piše u jednom komentaru na tom portalu.
Ali to su samo usamljeni glasovi. I to se vidi i po tome što stranica ima mali broj pratilaca. Raspoloženje prema Izraelu kod mnogih u Libanu je neprijateljsko ili se na Izrael gleda sa skepsom. To je slučaj i sa delom mladih aktivista koji se zalažu za demokratske reforme.
„To je samo predstava!“
Husein el Ači je pravnik i jedan od osnivača aktivističke grupe „Minteshreen“. Razgovore Libana i Izraela on vidi potpuno drugačije od vlasnika kafića Mazena: „Nalazimo se u sred ekonomske katastrofe i očekuje nas crna budućnost. Pregovori s Izraelom samo su predstava kojom vlada pokušava da spasi pre svega sebe“.
Husein takođe želi mir, ali, kaže, tek kada Palestinci dobiju zemlju nazad, on može da zamisli mir sa svojim komšijom Izraelom.
Duboka trauma
Pored solidarnosti s Palestincima, on ima i svoje lično iskustvo: Husein dolazi iz bivše ratne zone – sa područja koje se nalazi u blizini izraelske granice. Prema Huseinovoj percepciji, Izrael je prvenstveno država koja je uništila njegovo rodno selo i tamo je ubila mnogo ljudi, kaže on.
Slična je i Leina perspektiva. Kada je 2006. godine izbio rat između Izraela i Libana, ona je imala 16 godina. I danas, kao i tada, živi na jugu Beira, kojim dominiraju šiiti, a što se smatra područjem pod vlašću Hezbolaha. Tamo je gledala kako se kuće oko nje bombarduju i kako ljudi ginu. „I danas imam napade panike kada čujem avione i dronove iznad sebe. Ne želim da više ratujemo s Izraelom, ali kako mogu da verujem nekom ko me je toliko traumatizovao“, kaže Lea.
Emirati kao uzor?
Istina je da su Ujedinjeni Arapski Emirati pre samo nekoliko nedelja zaključili istorijski sporazum o normalizaciji odnosa s Izraelom. To je uradio i Bahrein. Međutim, te dve arapske države nikada nisu ratovale s Izraelom na svojoj teritoriji. To je jedan od razloga zbog kojih se čini da je približavanje Izraela i Libana daleko – uprkos tome što su pokrenuti razgovori o morskim granicama.
Na tom putu nisu samo sećanja na prošlost, ratna stradanja i otpori koji iz toga izrastaju. Možda nikada u novijoj istoriji Libanci nisu manje verovali svojim političkim liderima nego danas. To nije dobar predznak za približavanje. Konačno, to su iste one elite koje su sada oprezno započele proces dijaloga s Izraelom.