Leskovački setni čokoti
18. april 2020.
Pogledam dole, u kotlinu. Sred sunčana dana nešto se belasa sve do dalekih obronaka Suve planine. Nije sneg. Nisu labudovi. Već plastenici koji hrane pola Srbije. Vidim Hisar kako se kao zelena grba digao iznad mora krovova. S one strane štrče leskovački soliteri. S ove strane prsten sela. Donje Stopanje. Gornje Stopanje. Vinarce.
Sve to obuhvatam pogledom pa se okrećem pobrežju na koje sam se uspeo prašnjavim atarskim putem. Setim se da sam dole, na izlazu iz sela Vinarce, pre uspona, video zarđalu tablu sa jedva čitljivim natpisom: Navip plantaža.
Ovde se niže breg za bregom, između njih su udoline. Kao da je neko zatalasao predeo i onda ga u tom pokretu zaustavio. U jednoj od udolina, žalosne vrbe se nadvile iznad jezerca. Čuju se glasovi pecaroša koji ne mare ni za italijanske ni za srpske pandemijske scenarije. Stoički posmatraju vrh svog štapa, ravnodušni spram svih slutnji propasti sveta. Ko zna, možda je neko od njih čitao Tvrđavu Meše Selimovića: "Svijet se može rušiti, a ti ćeš, nepomičan, buljiti u vodu. Najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost. Da je vlast pametna, naredila bi svima: udicu u šake, pa na rijeku, lovi ribu! Ne bi bilo buna ni nereda. Kažem ti: lovi ribu, Ahmete Šabo!"
Šetnja kroz bivše vinograde
Ne pecam već šetam. Skoro svaki dan otkako nam nevidljiva ruka namiče maske na lice i za nama zamandaljuje vrata u pet popodne. Pogledam iznad jezerca. Luk brega je do pola izbrazdan redovima starih čokota postrojenih između betonskih stubova. Pod konac razapeta žica drži čokote na okupu. Stubovi su stari, kao i čokoti. Obronci druge polovina brda su zarasli u šikare i mlade šume. Tako je i na susednom brdu, i na onom iza njega.
Desno od atarskog makadama tu i tamo štrči poneka vikendica. Svakoj drugoj fali prozor ili crep na krovu. Spomenici bivšeg blagostanja, kao i vinogradi zarasli u korov. Ali poneka kućica pleni negovanim voćnjakom ili parčetom urednog vinograda iza sebe.
Gore iznad mene dva orla sporo kruže jedan oko drugog. Ispod đonova škripi šljunak. Svako malo gušter panično šmugne dublje u žbunje. Ima i manjih parcela što blistaju podrezanim čokotima iz kojih džigljaju mladice. Domaćinskih ruku je manje, ali nisu iščezle. Tu i tamo zemljište je prenamenjeno u voćnjak. Uredno okrečena stabla postrojena kao nekada čokoti, u punom cvatu. Postoji nada da će se ova „srpska Toskana“ jednom ovako ili onako obnoviti. Ali u celosti? Ne verujem. Mada talasasto pobrđe kroz koje hodam po mišljenu znalaca spada u najbolje vinogradsko zemljište u zemlji Srbiji, priča o njegovoj zapuštenosti jeste priča o mučnoj srpskoj tranziciji.
Od Petrovaradina do Vranja
Agrarni gigant Navip je početkom šezdesetih godina prošlog veka počeo sa ukrupnjavanjem i kultivisanjem vinograda severno od Leskovca. Pre nego što se zemunski džin stropoštao u zamahu mutne privatizacije njegovi leskovački vinogradi prostirali su se na više od 1000 hektara. To treba prevesti na svakodnevni jezik. Radi se o deset miliona kvadratnih metara pod čokotima.
Leskovačka plantaža je u novom milenijumu, deleći sudbinu Navipa, korak po korak, godinu po godinu klizila u stečaj. Odsudni korak je bila prodaja ispod cene. Navipovi vinogradi, od Petrovaradina do Vranja, sa najvećim celovitim područjem kod Leskovca, vredeli su, kako kažu, oko 30 miliona evra, a cela firma je otišla na doboš za manje od 6 miliona evra. Na kraju te priče finansijska supstanca iz Navipa je, kažu nezavisni izvori, isisana preko ofšor računa u inostranstvu. Sada je lepi krajolik koji gledam – zaparložena prvoklasna crvenica na idiličnim padinama.
Ponegde se vide crna područja usred vegetacije. Strnjišta, gustiš i čokoti su goreli. Što slučajno, što namerno. Ponekad sam prolazio pored zemljišta kojim je divljao plamen. Čak i u opepeljenom predelu postoji trag bizarne lepote.
Na raskršću vetrova
Raskršće na vrhu pobrežja nudi priliku za predah. Ispred mene je bivša kuća od koje su ostali samo zidovi. Iza mene staro stablo koje ne cveta i ne pušta pupoljke.
Desno put vodi ka Pašinoj česmi. Bivše leskovačko izletište usred šumarka na brdu, koje je najpre potpuno propalo, da bi se pojavili arapski ili domaći investitori, ko će ga znati. Ponovo je proradio dobar hotel. Za kratko. Domaći biznismen koji je bio poslednji nominalni vlasnik, opet je, ko zna zbog čega, zatvorio hotel. Srpska tranzicona muljaža.
Pravo ispred nas je vinogradska padina zarasla u gustiš. Poput višekilometarskog tobogana ona vodi ka selu Donje Stopanje. Selo je ustvari predgrađe Leskovca. Legenda kaže da je na tom mestu iskrčeno „sto panjeva“, pa je tako nastao naziv Stopanje. A druga legenda veli da su sela Gornje i Donje Stopanje nastala tako što su preživeli u epidemiji kuge – sedam porodica – odlučili da se razdvoje. Jedni su pošli nizvodno uz reku Jablanicu, a drugi uzvodno. Kako god, dolazeći ovamo jednom sam prošao kroz polje iza sela, pokraj bivših upravnih zgrada Plantaže. Vetar je svirao kroz jednu napuštenu zgradu.
Iza nas, na raskršću, vijuga put za Podrimce. Seoce je smešteno kao u pupku između bregova. Oko sela su kosine lepo obrađene, što znači da to zemljište verovatno nikada nije pripadalo Navipu. Prošetate li selom malo koga ćete videti. Jedan sedokosi domaćin nam je pre neki dan naslonjen na svoju kapiju, ispričao da je on išao u osnovnu školu sa četrnaestoro dece. Jeste da je to bilo davno, verovatno pre više od šest decenija. Ali sada u lokalnu školu ide ukupno troje dece. Iz tri sela. Bila je tu i prodavnica, pa je više nema.
U selu nevezani psi preskaču ogradu da zareže na stranca. Krmača od više stotina kilograma meditira na raskršću. Petao se kostreši na ćurku.
Spuštanje u kotlinu
Sa raskršća na kojem stojim mogu da se vratim levo, uzbrdo, pa da se dugim, jednosatnim hodom spustim u Vinarce. Selo tek nekoliko kilometara udaljeno od grada ustvari je jedna od najstarijih naseobina u Leskovačkoj kotlini. Pretpostavljaju da se radilo o srednjovekovnom posedu manastira na čijem je temelju nastala crkva Svetog Nikole u selu Donje Stopanje. A lokalna legenda veli da je Vinarce dobilo naziv one jeseni kada je nevreme donelo grad nad vinograde, pa je, tukući po zrelom grozdu, potocima ponelo mlado vino u dolinu.
Ka Leskovcu se ne mora sići ni ovuda. Traktorskim putem usečenim u vinograde spuštamo se ka romskom groblju koje se smestilo između dve padine pod čokotima. Veliki baldahini iznad grobova još izdaleka daju pun smisao izrazu „večna kuća“. Pomislim, ako se već mora umreti, onda nije loše da te sahrane između dva vinograda. Na nadgrobnicima uglavnom srpska imena sa prezimenima koja su prožeta turcizmima. Neretko pored nekog Rajka ili Ljubice stoji polumesec sa zvezdom. Ovde se, dakle, musliman može zvati i Dragoslav.
Priznajem da ovamo verovatno ne bih dolazio da nisam tražio prostor bez ljudi. A ljudi je ovde zaista malo. Osim nekoliko mladića koji u podrumu jedne vikendice troše zalihe vina, čekajući da zaraza prođe, ponekog domaćina nagnutog nad čokote, i ponekog traktoriste koji pozdravlja sa otvorenim dlanom kao Vinetu, skoro da nema nikog.
Nazad u policijski čas
Ponekad borovi zašume, domunđavajući se sa vetrovima. Poneki leptir sune u svojoj suludoj putanji. Iznad krovova napuštenih vikendica, iznad zaraslih padina, u daljini se belasa jedan od vrhova Suve planine, čiji obronci dopiru u opštinu Vlasotince, na dnu leskovačke kotline. A sa druge strane planina seže sve tamo do Niške banje.
I pecaroša više nema. Otišli su sa maskama na licu u grad.
Zavoleo sam ove bezljudne predele. Možda će oni opet, makar delom, da zablistaju baš kao toskanski ili mozelski vinogradi. Kažu da je kruševački Rubin iznajmio dobar komad bivše Navipove plantaže.
No, meni se dopadaju i ovakvi, pod senkom velike prošlosti. Ovaj predeo nas podseća na to da će priroda, onog trenutka kada odustanemo od mukotrpnog kultivisanja prostora, preoteti to što smo joj znojem više pokolenja oteli.
Ovi vinogradi nisu prikladni za fotografije turističkih prospekata. Njih kao da je slikao majstor metafizičke melanholije Đorđe de Kiriko. U njima je ono što je odsutno, nevidljivo, nepovratno napušteno, suština onoga što vidimo.