Leglo islamizma nije Balkan – nego zapadni gradovi | Izbor iz štampe | DW | 20.11.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

Leglo islamizma nije Balkan – nego zapadni gradovi

Iako se autohtoni islam na Balkanu suočio sa radikalnim strujama, on s njima bolje izlazi na kraj nego zapadna društva, piše „Noje cirher cajtung“. Često su džihadisti poreklom s Balkana radikalizovani zapravo na Zapadu.

Džamija na Alipašinom polju u Sarajevu

Džamija na Alipašinom polju u Sarajevu

Nakon terorističkog napada u Beču početkom novembra, u kojem su stradale četiri osobe, nemačka štampa se zapitala da li je Balkan „leglo islamizma“? Jer počinilac, kojeg je policija usmrtila, bio je Kujtim F. (20), čiji roditelji su Albanci poreklom iz makedonskog Čelopeka.

U opširnoj analizi u Noje cirher cajtungu sada se postavlja pitanje da li balkanski islam predstavlja pretnju za zemlje gde se ljudi sa Balkana obično iseljavaju? I kako se to islam na Balkanu promenio u poslednjih dvadeset godina?

Novinar Andreas Ernst, odličan poznavalac regiona, piše da muslimani čine oko trećinu stanovništva na Zapadnom Balkanu, ali da je manjina njih stvarno religiozna. Na Balkanu se, piše Ernst, praktikuje „tolerantni sunitski islam čije zapovesti vernici velikodušno tumače, recimo kad je u pitanju alkohol“.

„Tokom ratova devedesetih porastao je uticaj radikalnih struja iz inostranstva kroz delovanje humanitarnih organizacija. Mnoge su poticale iz Saudijske Arabije i Emirata. Uticaj njihovih misionarskih mreža je najočitiji kada se radi o gradnji džamija. Za razliku od tradicionalnih jednostavnih džamija sa minaretima nalik na olovke, bogomolje finansirane stranim novcem često su velike i pompezne. One su i bile mesto gde se početkom milenijuma odvijala borba starosedelaca i mladih gorljivih vernika“, piše u uglednom švajcarskom listu.

Dalje se navodi da tradicionalne zajednice bile suočene sa „paralelnim verskim zajednicama“ i „radikalnim snagama“ koje su poslednjih godina potisnute. „Opadanje saudijskog uticaja stvorilo je prostor za tursku religijsku instituciju“, dodaje Ernst, i piše šta je ta „ubrzana pluralizacija islama“ značila:

„Za mlade ljude gladne vere su mistične sufističke sekte, strogo verni salafisti i harizmatični propovednici često atraktivniji nego zvanični predstavnici religije sa svojim mlakim porukama. Tako su nastale nove, delimično i opasne struje salafizma spremnog na nasilje.

Profil njegovih pristalica, prema francuskom stručnjaku za Balkan Ksavijeru Bugarelu, sličan je kao na Zapadu. Radi se o mladićima sa ruba društva organizovanim u male grupe. Na Balkanu se oni regrutuju mahom iz marginalnih, muslimanskih delova stanovništva čija je nacionalna pripadnost sporna – recimo Pomaka u Bugarskoj ili Torbeša u Makedoniji. U Bosni i Hercegovini, gde bošnjačko stanovništvo čini većinu, džihadisti pak češće dolaze iz dijaspore na Zapadu“, piše Ernst.

Navodeći da je nakon napada u Beču napisano mnogo „paušalnih“ tekstova o toj temi, autor dodaje: „Izvesno deluje barem da je regrutovanje omladine jednostavnije u zapadnim gradovima nego na Balkanu i da vodeće snage potiču sa Zapada. To ne iznenađuje: u većinski muslimanskom stanovništvu Bosne ili Kosova mnogo je jača društvena kontrola prema onima koji odudaraju nego što je to slučaj u miljeu muslimanske dijaspore u Beču ili Berlinu.“

Beč, 3. novembra nakon terorističkog napada

Beč, 3. novembra nakon terorističkog napada

Ernst dodaje da su takozvani „paralelni džemati“ i nezvanične bogomolje u BiH pod lupom i većinske islamske zajednice, i komšija, i policije.

„Sve ukazuje na to da je radikalizacija na Zapadu verovatnija nego u postojbini evropskog islama. Iz Francuske je, posmatrano prema broju muslimana, više nego dvostruko više dobrovoljaca otišlo u džihad u Siriju i Irak nego iz Bosne i Hercegovine. Na Balkanu do sada nije bilo džihadistički motivisanih terorističkih napada. Gradovi u regionu se broje u najbezbednije u Evropi“, piše dalje švajcarski list.

U tekstu se postavlja pitanje zašto su onda mreže iz dijaspore toliko važne za razumevanje fenomena? „Bečki istoričar i albanolog Robert Pihler ukazuje na opterećenje porodica u dijaspori. Kao i mnoga deca useljenika, Kujtim F. se otuđio od roditelja pre nego što se radikalizovao. To, kaže Pihler, sluti na poznat šablon: dok roditelji žele da što neupadljivije žive u zemlji u koju su došli, dok vredno rade i imaju premalo vremena za decu, druga generacije se često neuspešno bori sa tim da doraste i sopstvenim ambicijama i ambicijama roditelja.“

„To vodi konfliktima generacija i polova. Generacija rođenih u inostranstvu mahom u pubertetu počinje da se bavi pitanjem odakle dolaze, zašto tu žive i ko su oni zapravo. Često kritikuju tihu asimilaciju roditelja ili se zbog nje čak stide.

Tragaju za uvažavanjem i zajednicom, a tu islamističke grupe imaju atraktivnu ponudu: umesto da budeš dete nevažnih gastarbajtera sa Balkana, postani borac za veru, deo svetske zajednice! – tako glasi obećanje. Uz to dolazi osećaj zabrinutosti u okviru male zavereničke grupe i fascinacija zbog tajnovitosti i ilegalnosti.“

Priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama