Legija stranaca – krv za državljanstvo | Evropa | DW | 30.04.2022
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Legija stranaca – krv za državljanstvo

U bizarnom obredu pripadnici Legije stranaca svakog 30. aprila slede drvenu ruku jednog svog oficira, davno ubijenog u Meksiku. Oni se time zaklinju da će se i oni – ako Francuska tako hoće – boriti do poslednjeg.

Pripadnici Legije na poslednjoj paradi u Alžiru 1962.

Pripadnici Legije na poslednjoj paradi u Alžiru 1962.

Trupe drugog francuskog carstva su 1961. izvršile invaziju na Meksiko. Njihov pokušaj postavljanja kraljevskog režima završio se neslavno, pogubljenjem habsburškog kralja i uspostavljanjem meksičke republike 1867.

Ali za ovu priču bitan je detalj iz tog rata. Grad Puebla je danas milionska metropola, udaljena 120 kilometara od Meksiko Sitija i 40 kilometara od vulkana Popokatepetl.

Tog 30. aprila 1863. grad je bio važna strateška tačka za meksičku vojsku koja se utvrdila u Puebli, Francuzi su bili oko grada. U blizini grada su bili i pripadnici Legije stranaca. Četa koju je predvodio kapetan Žan Danžu brojala je 62 legionara i 3 oficira.

Tri hiljade meksičkih vojnika su odsekli četu od glavnine francuske vojske. Odred Legije pod komandom Danžua, poručnika Žana Vilena i Klementa Modea, ušančio se na hacijendi Trinidad u blizini sela Kamaron. Legionari su se fanatično branili.

Tri puta su odbijali poziv da se predaju. Kada je ostalo samo šest preživelih, bez municije, krenuli su u proboj bajonetima. Trojica od šestorice su poginula. Preostala trojica ranjenika izvedena su pred meksičkog komandanta, pukovnika Milana. Kažu da je ovaj začuđeno uzviknuo: „To nisu ljudi, već demoni!“ Dozvolio im je da se vrate prema francuskim linijama kao počasna pratnja tela kapetana Danžua.

Kapetan je 1859. nesrećnim slučajem izgubio ruku pa je nosio drvenu protezu. Ona je kasnije vraćena Legiji i sada se čuva u kutiji u Muzeju Legije u Obanju. Svake godine na Dan Kamerona legionari je u počasnoj paradi prate na ulici.

To je najdragocenija relikvija Legije stranaca. Jer ona simboliše ono što bi se moglo opisati kao „mit o Legiji stranaca“ – trupi koja se bori do poslednjeg, ne ostavlja svoje – ni žive ni mrtve – ne predaje oružje i ne zna za strah.

Naravno, stvarnost je nešto banalnija. Ali ko za to mari?

Istorijat

U Francuskoj tradicija unajmljivanja stranaca za vojsku seže još u 12. vek. Legiju stranaca osnovao je francuski kralj Luj Filip, marta 1831. Pariz je želeo da osvoji kolonije, a za to su mu bile potrebne lojalne i sposobne jedinice. Od samog početka sačinjavali su je dobrovoljci u starosnoj dobi od 18 do 40 godina. Prva misija im je bila osvajanja Alžira.

U prirodi ponekog naroda, predviđenog za kolonizaciju, jeste da može da se uzjoguni. Tako je bilo i u Alžiru. Ustanak berberskih plemena koja je predvodio Abdelkadir zadavao je Francuzima glavobolju skoro dve decenije.

Legija stranaca se u Alžiru prekalila. Ali je u slamanju domaćeg otpora pokazala principijelnu surovost, osobinu na koju će se osloniti sve imperije kada nešto naume sa tuđom kućom – rat je vođen do istrebljenja. Procenjuje se da je u naletu stranih legionara stradalo između 15 i 30 odsto domaćeg stanovništva.

Maroko pod francuskom vlašću

Maroko pod francuskom vlašću

Usledili su ostali ratovi sa francuskim učešćem – na Krimu, u Meksiku, u Francusko-pruskom ratu, u oba svetska rata. Potom Indokina, ponovo Alžir, Čad, Zair, Madagaskar, Prvi irački rat, ratovi za jugoslovensko nasleđe, napokon i mirovne misije.

Tokom više od 190 godina postojanja Legije stranaca, u njoj je služilo preko 600.000 vojnika iz celog sveta. Više od 38.000 njih je poginulo za poslodavca, Francusku. Izgleda da niko nije brojao beskonačnu kolonu mrtvih na protivničkoj strani.

Naši u Legiji

Petra I Karađorđevića udžbenici pamte kao Petra Ujedinitelja, čoveka koji je bio zvanični suveren Kraljevine SHS do smrti 1921. U ovoj priči važno je njegovo vojno školovanje u Francuskoj, gde je, završivši elitne oficirske škole, živeo kao potomak dinastije koju su Obrenovići prognali iz Srbije.

Manje poznato je da je on na srpski preveo i u Beču 1868. objavio delo britanskog filozofa Džona Stjuarta Mila „O slobodi“. Napisao je predgovor koji će docnije postati njegov program.

Pošto strancima nije bilo dozvoljeno da služe u francuskoj vojsci, budući srpski kralj sklon liberalizmu odlučio se za preostalu mogućnost da se priključi francuskoj odbrani od Pruske u ratu 1871. – za Legiju stranaca. Ratovao je pod imenom Pjer Kara.

Posle zarobljavanja pobegao je Prusima i u oktobru preplivao ledenu Loaru da bi se ponovo priključio francuskoj armiji. Za hrabrost u borbama koje su usledile zaslužio je orden Legije časti.

Legionar Karađorđević priključio se hercegovačkim ustanicima 1875. pod imenom Petar Mrkonjić. Zapadnobosanski gradić Varcar Vakuf 1925. je promenio ime u Mrkonjić Grad, u znak sećanja na najslavnijeg srpskog legionara i potom kralja Srbije i južnoslovenske države Petra I Karađorđevića.

Psi rata

Istorijska sudbina nekih mesta je bizarna. Mrkonjić Grad je krajem rata 1995. osvojila hrvatska jedinica čiji je zapovednik bio bivši pripadnik francuske Legije stranaca Ante Gotovina. Iza njega su ostali srpski leševi u masovnoj grobnici.

To nije mogao da spreči bivši beogradski panker i auto-mehaničar, a potom francuski legionar Milorad Ulemek zvani Legija, koji je tokom tog rata takođe viđan po zapadnobosanskim bojištima.

Ulemek na suđenju zbog ubistva Zorana Đinđića

Ulemek na suđenju zbog ubistva Zorana Đinđića

Legija je posle neuspešne pljačke 1986. iz Beograda pobegao u Francusku i priključio se Legiji stranaca. Ratovao je po potrebi od Čada do Iraka. Vratio se u zemlju kada je umeće ubijanja na ovim prostorima postalo tražena veština. Ostalo je poznato.

Dakle, Legija stranaca je tokom duge istorije u svojim redovima imala i buduće državnike i buduće ubice državnika, i teške kriminalce i avanturiste. Ali i pragmatične borce koji su u petogodišnjem ugovoru videli šansu da se domognu francuskog pasoša – ako požive.

Njeni borci su bili i poznati komunisti kao što je docniji Titov saradnik Sreten Žujović Crni, koji se u Velikom ratu u redovima Legije stranaca borio protiv carske Nemačke, ali i poznati rojalisti kao što je Novica Lukić koji je nakon četničkog poraza u Drugom svetskom ratu stupio u Legiju stranaca i kao njen major poginuo u Tunisu 1957.

Legija je jedinstveno mesto gde čovek može da postane neko drugi, da izabere ime, datum rođenja, ime roditelja. Na obuci će naučiti da trči kilometrima sa punim rancem, da pliva sa njim u moru, da preživi u divljini, da zna kako se jednim ubodom noža ubija čovek. Tako preživljavanje i smrt postanu posao.

Mitska smrt

Krize su dobre za Legiju. Tako su u nju masovno stizali Poljaci posle neuspelog Novembarskog ustanka protiv Ruske Imperije 1830, potom Nemci progonjeni u nacističkom režimu, a posle Drugog svetskog rata u francuske regrutne centre pohrlili su i svi drugi vojnici koji nisu hteli da se pomire sa posleratnim poretkom. Ili su mislili da je rat bio bolji od mira.

Čuvena bitka kod Dijen Bijen Fua (1954) je prema pokojnom bardu ratnog i geopolitičkog novinarstva Peteru Šol-Laturu bila bitka u kojoj je Legija stranaca, čije su tvrdo jezgro tada činili borci iz Nemačke, ostala dostojna drvene ruke kapetana Danžua:

„Preživeli Dijen Bijen Fua pričaju o smušenosti rukovodstva, o strašnom iznenađenju kada je artiljerijska vatra odjednom zagrmela po njihovim nedovoljno utvrđenim položajima. Jedan bataljon iz Tajlanda je odmah promenio stranu. Ostale obojene trupe su se ponašale pasivno, tražeći zaklon. Zaista su se do poslednje rupe u zemlji, do noža, borili samo francuski padobranci i francuski legionari, oni su do 80 odsto bili iz Nemačke i odlazili su u smrt kao u mitsku bitku bogova.“

Ratko Mladić i oficir Legije stranaca na sastanku u Sarajevu 1993.

Ratko Mladić i oficir Legije stranaca na sastanku u Sarajevu 1993.

Ovaj pomalo poetični odlomak iz knjige „Smrt u pirinčanom polju“ ne može da prikrije činjenicu da je u Indokini Legija stranaca izgubila preko 11.000 vojnika – to su bili najveći gubici u njenoj istoriji.

Alžir – izgubljena kolevka Legije stranaca

Usledio je još jedan surovi rat u Alžiru u kojem su Francuzi pre svega krvavim vrhom koplja – Legijom stranaca – vojno pobedili, ali su doživeli moralnu katastrofu jer nisu birali sredstva mučenja, ubijanja i uništavanja protivnika.

Predsednik De Gol je odlučio da odustane od francuskog kolonijalnog sna u Alžiru. Navukao je bes vojnih krugova, 1961. skovana je zavera protiv njega, neki oficiri Legije stranaca su bili zaverenici.

Kada je zavera otkrivena, skoro da su raspustili celu Legiju stranaca. Ali ova krvava igračka je francuskoj političkoj eliti bila odveć dragocena. Raspušten je samo jedna elitna padobranska jedinica. Do 1966. Legija više nije učestvovala na vojnoj paradi za francuski nacionalni praznik 14. jula.

Od te godine su momci u belim uniformama opet paradirali svojim sporim marševim korakom od 88 koraka u minuti – to je korak boraca kroz pustinjski pesak – i opet doživljavali ovacije Francuza.

Legionari su ginuli ali su na njihovo mesto dolazili drugi. Ponekad se za jedno mesto prijavljivalo i po deset kandidata.

Bežeći preko granice pred sovjetskim tenkovima, mnogi istočni Evropljani su završili u ovoj plaćeničkoj formaciji. Devedesetih su brojni ljudi iz raspadajuće Jugoslavije potražili rat u kojem će barem biti plaćeni za to što rade.

Nemci iz Legije na granici Alžira i Tunisa 1962. godine

Nemci iz Legije na granici Alžira i Tunisa 1962. godine

U Legiji budućnost vide momci iz zemalja bez budućnosti, ljudi koji u mirnodopskim uslovima ne bi nikada bili nešto više od nasilnika iz kraja, ljudi koji beže od svog slomljenog srca, društvenog poniženja, ljudi koje ne drži mesto.

Ratnička kasta pod trobojkom

Mnogi momci iz „naših krajeva“ pojavljivali su se u postjugoslovenskim ratnim područjima za vreme devedesetih – u Hrvatskoj, na sarajevskom aerodromu, pred karaulom Košare gde su, kažu srpski izvori, vršili koordinaciju artiljerijske paljbe albanske vojske.

U svim ovim decenijama, u skoro dva veka, ubijali su nemilosrdno, ginuli stisnutih zuba. Mnogi su dezertirali. Ali daleko veći broj je verno služio pod francuskom trobojkom, kao sekta elitnih ratnika koji ne traže da ih poštede i ne znaju za milost.

Kažu da su sada neki bivši legionari u Ukrajini. Francuska je čak uhapsila neke svoje legionare koji su se uputili na istok. Sve to ne treba da čudi. Sada gotovo trećina legionara dolazi sa evropskog istoka. Ukrajina je očito nekima od njih prilika da dodatno zarade, da pokažu šta znaju, da ubijaju ili da umru.

Oni su u novom milenijumu sve više u „dosadnoj“ ulozi „mirovnjaka“ za račun Ujedinjenih nacija. Nekada su jedinice Legije stranaca brojale i do 35.000 vojnika. Mere štednje su ih svele na 7.000, ali im novi razvoj događaja sa terorizmom i ratovima ide na ruku. Francuska je opet povećala broj legionara na 10.000.

Verovatno će Legija trajati dok je francuskih ambicija u svetu i dok je ratova u kojima se te ambicije iskušavaju.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.