Lažemo da ne lažemo | Mozaik | DW | 08.11.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Mozaik

Lažemo da ne lažemo

Gotovo 60 odsto Nemaca priznaje da svakog dana – laže. Često čak i dok nekog gledaju u oči. To je rezultat jednog novog istraživanja. Ipak, psiholozi nas teše: te laži nisu baš takvo zlo, ponekad su čak i potrebne.

Pinokiju je nos rastao posle svake izgovorene laži. Ali to je samo priča, jer da je istina, svi bismo imali takve nosine da bi čak i slonovi pukli od zavisti. Kada bismo pojmove „laž" i „istina" definisali sasvim kruto, onda bi prosečan čovek, kako su izračunali psiholozi, u jednom danu izrekao čak dvestotinak 200 laži.

Naravno, mnoge od tih neistina ubrajaju se u kategoriju „sitne laži". Uostalom, šta reći ako vas neko usput upita: „Kako ste"? Da li on uopšte od vas očekuje istinu? I šta je drugo nego laž kad zakasnite na sastanak s nekim dosadnjakovićem i kažete mu da ste „bili u gužvi"? Šta reći voljenoj osobi ako se pojavi s nemogućom frizurom ili groznim novim cipelama? Da li ćete zaista baš sve reći o sebi kad konkurišete za radno mesto? Zato bi i za onih 40 odsto Nemaca koji tvrde da ne lažu, pre moglo da kaže: „Ala lažu!"

Doduše, kaže se još i „u laži su kratke noge", ali po svemu sudeći i to je laž. Jer neistina je deo naše svakodnevice, a razloga za to ima mnoštvo. Ponekad želimo da ipdnemo bolji nego što jesmo, ponekad bismo samo da izbegnemo duge rasprave i objašnjavanja. Ali kada o tome pitate ljude, onda većina tvrdi da „zaobilazi istinu" iz socijalnih razloga. Prema reprezentativnom ispitivanju, 49 odsto građana tvrdi da laže onda kada to doprinosi boljem raspoloženju sagovornika, a 37 odsto njih izjavljuje da laže kako bi sagovornika „zaštitili od istine".

Bilo bi svašta kada bi se govorila samo istina

Klaus Fidler, profesor sociološke psihologije na univerzitetu „Rupreht Karls" u Hajdelbergu ukazuje da „pristojnost i osećaj takta najčešće igraju ulogu kad odstupamo od istine". Laži u većini slučajeva uopšte ne služe toj osobi da od toga ima neku korist ili zato što ima nekakve zdanje misli. Pre svega je reč o socijalnom ponašanju. A kada baki ne želite da kažete da rođendanski poklon koji vam je dala već odavno imate i da vam uopšte ne treba – šta je onda to? Naravno da je laž – ali se time i izražava poštovanje prema darodavcu i pokazuje da ne želite da povredite dragu osobu. I koja je korist od toga da kolegi s posla kažete da su priče o njegovom privatnom životu beskrajno dosadne, kad ćete sutra opet morati da ga gledate na poslu.

Laži su svojevrsno sredstvo za podmazivanje ljudskog suživota, Bez njih bi „škripalo" i u karijeri i u privatnom životu. Sasvim mala deca imaju da problema da shvate šta je to laž, ali – kao i sve drugo – brzo uče i nikad ne zaboravljaju. A vremenom nauče i da pritom ne gledaju u pod, da ne crvene niti da žmirkaju.

Odrasli su otišli i korak dalje pa odlično znaju šta će pomoći da budu uverljiviji čak i kada lažu. Znate uostalom te trikove: gledate sagovornika „duboko u oči", evetualno da ga uhvatite za ruku. Na poslu se to isto tako prvo nauči, pogotovo kod prodaje sasvim je besmisleno da samo hvalite proizvod koji želite da „uvalite". Pored prednosti, trebalo bi navesti i nedostatke – tako će vam verovati kao „objektivnom stručnjaku". I naravno da bi trebalo strogo paziti da nedostaci koje spominjete budu manje važni od prednosti.

Probajte da govorite samo istinu

Naravno, pored nas „normalnih lažova", ima i onih patoloških. To je sasvim druga kategorija, količina i vrsta laži. Kako objašnjava austrijski psiholog Verner Štangel, to je po pravilu deo opšteg psihičkog poremećaja: „Pokušava se na primer da se preuzme neka uloga koja tome uopšte ne leži, pa se onda ostane razapet u mreži poluistina i malih laži."

Fidler tvrdi da samoj laži ne bi trebalo dati previše negativno značenje: „Već decenijama pričam da bismo morali da se odreknemo našeg licemjerja i moralnih pojmova o laži, jer time ne objašnjavamo prirodu same neistine." Psiholog kaže da je poslednjih godina postao fanatični govornik čiste istine i tvrdi da svoju ženu slagao ni jedan jedini put, čak ni u graničnim područjima, onda kada bi to moglo da se smatra i „zataškavanjem". „To je veoma lepo, oslobađajuće iskustvo. Preporučio bih svakome da to jednom isproba."

Da li nam je prema tome potrebno više ili manje laži? Ili bi bilo dovoljno da ne lažemo toliko sami sebi kad kažemo da uopšte ne lažemo? Fidler je ipak sklon kompromisu: „Bilo bi poželjno da sačuvamo ideale istine i ispravnosti. Ali s druge strane, onda morate da budete izuzetno selektivni pri izboru stvari koje ćete istinito izreći, inače će sve da se raspadne."

Moramo da lažemo – čak i sami sebe

Takav „selektivni pristup" poželjan je ne samo prema drugima, već i prema samima sebi. „Kada lažete sami sebe, onda u stvari pokušavate da sebi olakšate život", kaže Stangl. Za zdravu dozu samouverenosti i pozitivan osećaj o sebi, nipošto nije preporučljivo da se svakoga dana zaista iskreno suočimo i sa našim izgledom i sa našim mislima.

A sa druge strane, ponovo dolazimo do pitanja: Da li od drugih zaista želimo da čujemo istinu? Da li želimo da budemo suočeni s grubom realnošću, bez ikakvog saosećanja? Zato su laži rasprostranjene u svim kulturama, objašnjava Fidler, iako se različito tretiraju. „Površno gledano, društva u Aziji, na primer, veoma su usredsređena na pristojnost i licemjerje, ali ako bolje pogledate, uočićete da su to samo finese u lažima. Neko laže kada je reč o osećanjima, neko prilikom trgovine. Neko laže rečima, neko izrazom tela."

Možda je zaista sve što vidimo oko sebe laž, ali trebalo bi biti veoma iskren i reći: upravo je to ono što želimo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android