Kubanci odlaze, većinom bez povratka

Više od četiri decenije je sloboda putovanja za građane Kube bila vrlo ograničena. Kako bi mogli da putuju van zemlje, morali su da imaju pismeni poziv iz inostranstva, jamstvo, ali i dozvolu kubanskih vlasti. Odlučujuća je bila bliskost režimu i revolucionarnim idejama – svako ko miriše na disidenta ili političkog protivnika je pasoš mogao samo da sanja. Ali otkako je pre godinu dana predsednik Kube Raul Kastro uveo reformu na polju migracije, mnogo toga se promenilo. Prema novom zakonu naime svaki građanin Kube koji poseduje važeći pasoš sme da izađe i ponovo se vrati u zemlju i to bez dugoročnih birokratskih procesa.

Ova reforma je ujedno oživela i odnose između Kube i SAD. Politički sukob ove dve zemlje uticao je na masovni odlazak Kubanaca (više od četiri miliona napustilo je zemlju, polovina je otišla u SAD). Ekonomska beda i politička nesloboda su razlozi da se ode, a razlog što se uglavnom ide u Ameriku je vašingtonska politika „suvih i mokrih stopala“. Naime, svaki Kubanac koje se domogne američkog tla dobija azil, ako želi. Ako je uhvaćen na vodi (moru, okeanu), onda ništa od azila. Onima koji su najmanje godinu dana u SAD sledi i trajna dozvola boravka. „Dok postoje ovakva pravila, mi ne možemo da sprečimo ilegalni odlazak iz zemlje kao ni krijumčarenje ljudi“, moglo se godinama čuti iz Havane.

Ali sada se vremena, kako se čini, polako menjaju. Trenutno Vašington i Havana razgovaraju o akutnim problemima, privrednim i društvenim promenama koje se na ovom karipskom ostrvu događaju vrlo sporo zbog čega mladi još uvek masovno napuštaju Kubu.

Odlaze u SAD, Panamu, Španiju

Brojke kubanskog Ureda za useljevanje i iseljavanje pokazuju da je 2013. godine oko 185.000 Kubanaca napustilo zemlju. To je tri puta više nego u 2012. godini. Većina je otišla u SAD, u Španiju, Panamu, Meksiko i Ekvador ali i u Francusku, Italiju i Nemačku. Prema zvaničnim podacima, više od polovine se do 30. novembra 2013. još uvek nisu vratili u domovinu. Ranije bi oni bili smesta zavedeni kao „iseljenici“. Sada se „turistički“ negde mogu zadržati i do dve godine, bez gubitka svojih prava u Kubi. Zbog blažih pravila više od 3.000 kubanskih „iseljenika“ podnelo je zahteve za dozvolu da se vrate u svoju zemlju.

Pogrešno bi bilo pomisliti da danas svaki Kubanac tek tako može sesti u avion i otići malo do Amerike ili Paname. U zemlji gde mnogi stanovnici zarađuju 15 evra mesečno, Gotovo je nemoguća misija sakupiti novac potreban za izdavanje pasoša i sve ostale dokumente kao i avionske karte. A ukoliko i uspe da zaradi dovoljno novca, postavlja se pitanje kuda uopšte može da otputuje. Većina zemalja naime ima prema Kubi vrlo oštar vizni režim. U svega 34 zemlje Kubanci mogu ući bez ikakvih viza. To su mahom bivše nesvrstane države, ali od evropskih zemalja, kubanci mogu samo u Srbiju, Crnu Goru, Rusiju i Belorusiju.

Mladi najviše profitiraju

Međunarodna javnost pohvalila je režim u Havani zbog uvođenja spomenutih reformi budući da one imaju uticaj i na poštovanje ljudskih prava. Nova sloboda kretanja omogućila i mnogim protivnicima režima da napuste zemlju i izvan granica prenose svoje viđenje o situaciji na Kubi. Među njima su čak i aktivistkinje organizacije za ljudska prava „Žene u belom“ kojima je vlada do nedavno zabranjivala napuštanje zemlje.

„Posebno za mlade Kubance sloboda putovanja može ulivati nadu. Oni tako mogu ili ostati na Kubi ili otići negde drugde, već prema tome gde misle da mogu izgraditi budućnost“, piše kubanski književnik Leonardo Padura u svojoj kolumni. „Ali za generaciju njihovih roditelja, deda i baka je situacija već teža. Oni će teško moći da priušte put i time iskuse malo slobode. Oni se na posletku pitaju – Kuda da odemo? Od čega ćemo živeti? I kako da se uopšte snađu s 45, 50 ili 60 godina u svetu u kojem vlada kriza?“

Autori: Amir Valje / Željka Telišman
Odg. urednik: Nemanja Rujević