Krivo srastanje | Mozaik | DW | 25.02.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

kolumna

Krivo srastanje

Tako ti je to sa himnama, ne možeš im verovati do kraja. Taman se etnički čisto zaneseš, isprsiš se, staviš ruku na patriotski organ, kad tamo iz istorijske tmuše iskoči neman nekog drugog i drukčijeg.

Zamislite osobu u čijoj glavi naizmenično odjekuju „Lijepa naša" i „Rado ide Srbin u vojnike". Godine 2017. većina ljudi sa postjugoslovenskog prostora pomislila bi da se radi o kliničkom slučaju. Mora da se u toj glavi zbiva glazbeno „krivo srastanje", da citiramo Džonija Štulića. Nešto poput Breginog neuspelog miksa srpskog rodoljublja i hrvatskog domoljublja na albumu Ćiribiribela u predvečerje obračuna.

Međutim, takva plemenita glava je bila na ramenima psihofizički zdrave istorijske ličnosti. Kompozitor hrvatske himne i srpske patriotske koračnice zvao se Josif Runjanin. Rođen kao Srbin u Vinkovcima nezamislivo daleke 1821. A njegovi roditelji potiču iz sela Runjani kod Loznice.

Za utehu Hrvatima, himnu Republike Srbije „Bože pravde" komponovao je, kao što se zna, čistokrvni Slovenac, Davorin Jenko. I u njegovoj glavi su se naknadnom pameću mogle posvađati dve melodije – spomenuta srpska himna i aktuelna himna slovenačke vojske Naprej zastava slave. Ali zašto da se svađaju, kada ih je upravo on obe obukao u muzičko ruho.

Tako ti je to sa himnama, ne možeš im verovati do kraja, taman se etnički čisto zaneseš, isprsiš se, staviš ruku na patriotski organ, kad tamo iz istorijske tmuše iskoči neman nekog drugog i drukčijeg. Protiv kojeg bi čak išao u boj, ganut himnom. Ili si već išao.

Crnogorska himna je poseban slučaj. Ispod lepih reči„Oj svijetla majska zoro“ i narodne melodije postoji nekoliko istorijskih slojeva. Oni su, sve do danas, u tihoj međusobnoj prepirci. Ko ume da oslušne, čuće ovo:

Melodija kaže: „Jesam li ja starija"?

Tekst kaže: „Jesi".

„Jesam li pjevana oko 1863?".

„Šta ja znam, nastao sam kasnije“, skrušeno će tekst himne.

„Bješe li uz mene pjevan i stih – jedina si za slobodu, ti ostala srpskom rodu"

„Bješe"

„Pa đe je sad?“

„Nema, Sekula izbacio."

„Koji, Sekula, onaj naš Drljević?“

 „A da koji će ti biti no on, jado?"

„Onaj što je bio velikosrbin, pa federalista, pa i Pavelićev drug?"

„Nemoj tako o mom ocu. Najposlije, ona lijepa majska zora je 12. maj 1941."

„Kad se Sekula vratio svom okupiranom stijenju?"

Odavde razgovor teksta i melodije čak i za mene postaje nerazgovetan. Sećam se da sam mlad, a ponosan na očevu crnogorsku liniju, pokušavao da pratim Crnogorce na žurkama u studentskom domu na Karaburmi. Oni bi zaurlali ove stihove, a ja nisam bio dovoljno grlat. Tada nisam ništa znao o tačnom datumu majske zore.

Autorske ličnosti koje se kriju iza hrvatske, srpske ili crnogorske himne imaju jednu zajedničku crtu. Ti ljudi su u jednom trenutku svog života postali veći od sopstvenog porekla. Neki su ostali dosledni, neki su završili kao mrzitelji sopstvenih mladalačkih ideala.

Sa stanovišta uznapredovalog narcizma malih razlika, koji sugeriše ekskluzivne identitete, ti su ljudi makar u jednom trenutku svog života bili „i naši i njihovi". Kao takvi su dokaz da je današnja identitetska politika po principu „ili-ili" zasnovana na potiskivanju sopstvene istorije.

Naposletku, da završim sa austrijskom himnom. Da se ne bi oživljavala stara austrijska carska himna koju je napisao Hajdn, jer je zloupotrebljavana i kao himna Trećeg Rajha, države koja 1946. u Evropi i svetu nije više bila naročito popularna, izabrana je nova melodija iz navodne Mocartove zaostavštine. Ali reči? E, reči su morale da se pronađu na javno raspisanom konkursu. A na konkursu je pobedila izvesna Paola Preradović sa pesmom „Zemlja planina".

25. februara 1947, pre tačno 70 godina, pesnikinja je doživela da njeni stihovi zvanično postanu tekst austrijske himne. Gospođa Preradović je tako nastavila stopama svog slavnog deda, austrougarskog general-majora, pobornika južnoslovenskog preporoda, hrvatskog vukovskog pesnika poteklog od srpskih roditelja, Petra Preradovića.

Iz austrijske himne kroz prezime pesnikinje takođe izviruju istorijski još uvek vidljivi Srbi i Hrvati da kažu kako je svaki patriotizam zasnovan na nekoj vrsti etničke ili rasne higijene u stvari sakaćenje sopstvenih korena.