Kosovu i regionu treba zapadna pomoć

Jugoistočni rub Evrope oseća da ga je Evropska unija zaboravila. Opet. Ponovo je to, kao i toliko puta do sada, ista igra: vođeni evropskom idejom čitavi narodi streme demokratiji, nezavisnosti i blagostanju. Ipak, politički zaokret, ekonomske i socijalne reforme u bivšim socijalističkim državama ne mogu doći same od sebe. To je poznato najmanje četvrt veka, od pada Gvozdene zavese. To znaju u Briselu i u Berlinu. Nemačka i EU su obećale pomoć i manje ili više podržavale države ugoistočne Evrope u tranziciji.

Nakon rata u Jugoslaviji je vremenski oročenim Paktom stabilnosti trebalo da bude finansijski podržan prelaz na demokratiju i tržišnu privredu. Ali do običnih ljudi ta tranzicija nije stigla. Ne samo jer novca nije bilo dovoljno nego i jer je mnogo sredstava nestalo mračnim kanalima – mutni poslovi, olakšani činjenicom da su tokovi novca tek površno kontrolisani. Mnoge ljude su u siromaštvo oterali korupcija i nepotizam u sopstvenim zemljama upareni sa tananim investicijama bogatog Zapada i ogromnom nezaposlenošću. U toj situaciji mnogi često jedini izlaz vide u spakovanom koferu.

Promašena diskusija

Kosovo je tek najmlađi primer. Promašena je čitava diskusija ministra unutrašnjih poslova EU o tome da li treba liberalizovati viznu politiku prema Kosovu ili zemlju proglasiti „sigurnom“. Život na Kosovu je taman toliko (ne)siguran kao i u Srbiji, Makedoniji ili Albaniji. Muka mnogih kosovskih Albanaca je nepodnošljiva. Najpre beže socijalno najugroženiji, često Romi, u nadi da će uteći bedi. Brzo slede i dobro obrazovani mladi ljudi u želji za boljim životom u EU. I to iako svi znaju da skoro niko ne dobija azil i da će skoro svi biti vraćeni nazad.

Aktuelni izbeglički talas trebalo bi da probudi EU, ali i Sjedinjene Države. Već su previše budilnika prespavali. Kosovo je rođeno kao država uz masovnu zapadnu pomoć i jasno je bilo da ta zemlja ima slabe izglede bez trajne privredne i političke podrške. Brisel i Vašington i dalje su odgovorni i ne smeju da prepuste najmlađu državu Evrope samoj sebi.

No Kosovo ni izbliza nije jedini primer pogrešne razvojne politike usred Evrope. Bugarska i Rumunija, a kasnije i čitav Zapadni Balkan, po sličnom scenariju su vođeni ka Evropskoj uniji – uz mnogo oklevanja i ogromne prepone. Pri tome bi nekakav solidarni pakt – sličan onome po kojem Zapad Nemačke plaća bivšem DDR-u – svakako bio mnogo efektniji.

Solidarni plan

Tu stvari ne treba šminkati: veliki talas migranata dolazio je i sa istoka Nemačke na zapad zemlje. Ali nikada nije došlo do masovnog zbega. Brzo uočljiv privredni zamah u istočnim pokrajinama pojačano je dovodio investitore, nezaposlenost je ostala pod kontrolom, životni uslovi i prihodi danas donekle već mogu da se uporede sa onim u starim pokrajinama.

Ljudi u jugoistočnoj Evropi o tome mogu tek da sanjaju. Sve što žele je život dostojan čoveka u sopstvenoj domovini. Odlasci u egzil nastaviće se sve dok takva srednjeročna perspektiva nije ponuđena. To važi i za Kosovo. Kada zahtev za azil bude konačno odbijen, većina migranata će pokušati da ilegalno ostane na Zapadu, da nekako preživljava radeći na crno. Iz njihove perspektive je takav život maltene premija u poređenju sa jadom kod kuće.

EU mora konačno da prizna da je vodila pogrešnu politiku na jugoistočnoj periferiji Evrope. Za to su potrebni hrabrost i politička odgovornost. I volja da se sasvim drugačije pristupi fenomenu ekonomskih izbeglica, uprkos kriznim žarištima u Ukrajini i Grčkoj. Nije nov zahtev za Maršalovim planom ili solidarnim doprinosom za ovaj region. Ali teško da je taj zahtev čuo iko u EU i SAD. Možda nije hteo da čuje.

Sve dok na vidiku nema rešenja koje će stići do običnih ljudi uvek će u Evropi nicati grupe ljudi koji okreću leđa svojoj zemlji kako bi pobegli od bede. I kako bi pre svega svojoj deci obezbedili dostojanstven život.