Kolmar – Francuska sa staronemačkim šarmom | Mozaik | DW | 21.09.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Kolmar – Francuska sa staronemačkim šarmom

U celom Alzasu, pa tako i u lepom Kolmaru, skoro sve izgleda kao u starinskoj Nemačkoj, ali ipak ništa nije isto. Ta „Francuska sa nemačkim šarmom“ najpre zbuni, pa onda oduševi.

Kolmar - skoro kao Nemačka

Kolmar - skoro kao Nemačka

Ako poznajete nemačke gradove koji su sačuvali istorijsko jezgro već prvi susret sa Kolmarom, draguljem Alzasa i Francuske, dovešće vas u stanje kognitivne zbunjenosti.

U Kolmaru je skoro sve kao u Nemačkoj, ali ništa nije baš isto kao iza granice udaljene dvadesetak kilometara. Ta pomerenost Kolmara u odnosu na nesumnjivo nemačke arhitektonske, dijalektalne i istorijske korene, ta „Francuska sa nemačkim šarmom“ – najpre zbuni.

Zgrada koja se ne razlikuje od lepih istorijskih građevina u Regenzburgu, Konstancuili Vangenu, na sebi nosi naziv ulice na francuskom, radnja u prizemlju ima iznad ulaza francuski natpis. Ali ako govorite nemački biće vam jasno da je „Vinštub“ – na alzaškom nemačkom – ustvari Vajnštube – vinski lokal.

Danas je Kolmar pre svega neka vrsta ogromnog muzeja na otvorenom. Varoš ima sedamdesetak hiljada stanovnika. Kuće stare više stotina godina ogledaju se u tamnozelenoj vodi kanala Logelbah koji se uliva u reku Lauh. Taj deo grada je poznat kao „La Petite Venise“ – Mala Venecija.               

Varoš je davala i Nemačkoj i Francuskoj

U Kolmaru se rodio Nilkola Hausman – čovek sa tipično nemačkim prezimenom i francuskim revolucionarnim opredeljenjem, bio je izveštač i logističar revolucionarnih i Napoleonovih trupa, a posle restauracije i prognanik u Bazelu. Njegov unuk će doduše imati isto prezime, ali nikom neće pasti na pamet da izgovori ono „h“ – Žorž-Ežen Osman je postao najčuveniji kraljevski urbanista Pariza u čiju čast jedan od glavnih bulevara u Parizu do danas nosi to kolmarsko ime.

Vajar Frederik Ogist Bartoldi – čiji su preci iz Italije doselili u Kolmar – tvorac je Kipa slobode koji od 1886. kao francuski poklon  Americi sa Ostrva slobode na ulasku u njujoršku luku „osvetljava svet“.

Nemački ekspresionistički pesnik Ernst Štadler rođen je u Kolmaru u advokatskoj porodici. Predavao je na Oksfordu, bio profesor nemačke filologije u Briselu. Tada je dobio ponudu da preuzme katedru u Torontu. Ti planovi se nisu ostvarili. Tridesetjednogodišnji pesnik se tog leta u Strazburu, tada nemačkom gradu, opraštao od svojih drugova pred put u Kanadu.

Ali on je bio vojni obveznik Rajha u trenutku kada Gavrilo Princip u Sarajevu povlači oroz. Već oktobra 1914. na poljima Zapadne Flandrije Ernesta Štadlera, mobilisanog rezervnog artiljerijskog oficira, pronašla je granata. Njega koji se zalagao za razumevanje, koji je video međuzavisnost velikih evropskih književnosti. Njega, koji je iz protesta protiv rata pre odlaska na front u krčmi sa drugovima pevao pesmu koja je i nastala u Strazburu – Marseljezu. Njega koji je slaveći život u pesmi „Mali grad“ – pogađate, to može biti samo Kolmar – zapisao:

Mnogo sokačića koji presecaju izduženu glavnu ulicu.
Svi vode u zelenilo. Svud počinje seoska zemlja.
Odasvud struji nebo sa mirisom drveća, jakim mirisom njiva.
Svuda prestaje grad u vlažnoj veličanstvenosti livada,
a kroz sivi isečak između oniskih krovova njiše se pobrežje,
uz  njega se uspuzali čokoti, koji sa svetlim pritkama blistaju na suncu.
Iznad toga počinje borova šuma. Ona poput
Širokog tamnog zida udara u crvenu vedrinu crkve od peščara.
Naveče, kada zatvore fabrike, velika ulica je puna ljudi.
Oni idu polako ili zastajkuju nasred sokaka.
Ogaravljeni su mašinskom čađi na poslu. Ali njihove oči još nose
Brazde, žilavu snagu tla i svečano svetlo polja.










Sada znamo da na polju na kojem je Ernst Štadler u Flandriji raznesen engleskom granatom nije bilo svečanog svetla. Samo besmisleni krkljanac.

Rimski golubarnik

Grad se na latinskom zvao „golubarnik“. Columbaria. Docnije poznat kao kraljevsko dobro Kolumbarijum. Jezik je zavodljiva materija. Golubarnik je u stvari asocijativno-slikoviti pojam. Rimski pepeo se odlagao u neku vrstu „kaseta“ koje su, naslagane, činile pravu mrežu, pa su te rimske kripte nazivali – golubarnicima. Eto kako lepršava asocijacija postane sumorna.

Kolmar je početkom trinaestog veka bio deo Svetog rimskog carstva pod nemačkim carevima. To se promenilo kada je u 17. veku francuski kralj Luj XIV ušao sa svojim trupama u grad i pripojio Kolmar Francuskoj. Bez obzira na smutna vremena i pogranični položaj, grad će ostati naredna dva veka u okviru francuske države.

Inače, Luju XIV pripisuju izreku „Država to sam ja“, mada nije potvrđeno da je baš on to rekao. Ono što je evidentirano jeste njegova izreka pred smrt: „Ja umirem, ali država će uvek ostati.“

U slučaju Kolmara ispostaviće se da je umesno pitanje: „Koja država?“ Francuska ili Nemačka?

Uspon Pruske, pobeda nad Francuzima u ratu 1871. i osnivanje Nemačkog carstva doveli su do ponovnog pripajanja Alzasa, pa time i Kolmara, novoosnovanoj velikoj nemačkoj državi. Berlin vrši asimilacioni pritisak. Tako će ostati skoro pola veka – do kraja Prvog svetskog rata.

Posle njega  Alzas je opet deo francuske države. Ona nema milosti prema delu stanovništva nemačkog porekla – bivaju proterani svi koji su doselili sa teritorije Nemačke, ali i  njihovi potomci – stotine hiljada Elzašana čiji je maternji jezik nemački. Francuski rigidni centralizam nije doprineo smanjenju tenzija.

Mada su lokalni političari na početku podržavali asimilacionu politiku Pariza, među njima je izazvala otpor namera novog francuskog premijera Eduara Erioa da u Alzas uvede laicistički režim školovanja – a to bi značilo zatvaranje crkvenih škola. I ogromna većina stanovništva ne prihvata mere. Tako da premijer mora da odustane od namere da nametne svoju volju.

Alzaška republika

Narednih godina se u Alzasu razvio autonomaški pokret koji je juna 1926. izdao Manifest sa svojim zahtevima za uvođenje samouprave. Pariz je sve činovnike koji su potpisali ovaj papir izbacio sa posla. 22. avgusta 1926. na železničkoj stanici u Kolmaru se protiv tih odluka države okupila masa ljudi.

Na čelo su stali Ojgen Riklin, lekar i političar i Jozef Rose, učitelj i novinar. Protivnici autonomije, francuski nacionalisti nasrnuli su na demonstrante, a policija nije intervenisala. Reklin je bio povređen kao i mnogi drugi učesnici demonstracija koje je prefektura policije prethodno odobrila. Događaj će ostati upamćen kao „Kolmarska krvava nedelja“.

Usledile su godine političke represije, hapšenja i procesi, od kojih je najpoznatiji „Kolmarski zaverenički proces“ koji je rezultirao zatvorskim kaznama za vodeće političare pokreta za autonomiju, u kojem je Pariz video separatizam.

Početak Drugog svetskog rata je drukčije odgovorio na ono kraljevsko pitanje u Alzasu i Kolmaru – koja država će naposletku ostati. Nacistička vlast je pripojila Alzas i postavila svoja pravila igre. No, to je trajalo koliko i krvavi san o Trećem Rajhu. Od 1945. neki autonomaši ponovo pune francuske zatvore pod optužbom saradnje sa okupatorom. Onaj isti učitelj i novinar Jozef Rose skončaće u zatvoru 1951. Alzas je definitivno deo Francuske.

Zagonetka Grinevald

Ne znaju tačno ni kada je rođen. Pretpostavljaju da je to bio Vircburg u zadnjim decenijama 16. veka. Zvao se Matis – starija forma od Matijasa ili Matojsa. Dakle Matija. Nisu se složili oko njegovog prezimena. Gothart ili Najthart?  Zvali su ga i Matijas od Ašafenburga. Tek su mu posle njegove smrti dodali prezime koje će postati svetski slavno – Grinevald.

Čovek je bio umetnik u doba Direra koji je samosvesno potpisivao svoje radove. Grinevald nije bio tog kova. Genijalni slikar je imao skromnost srednjovekovnog zanatlije.

Kada ste u Kolmaru onda je obavezan ulazak u Muzej Unterlinden, koji je smešten u bivši manastir dominikanskih sestara. Muzej sadrži pravo blago, od neolitske do savremene umetnosti. Ali većina ljudi, poput mene, požuri da vidi jedno od najznačajnijih dela evropske umetnosti – Izenhajmski oltar koji je nastao u drugoj deceniji 16. veka u Antonijevskom manastiru, u mestašcu Izenhajm, dvadesetak kilometara južno od Kolmara.

Detalj sa oltara

Detalj sa oltara

U vreme kada je nastao, bili su omiljeni takozvani rasklopivi oltari čija su krila mogle da se rašire kao slike. Ginevald je tu oslikao svoje životno delo, zbog kojeg ga nazivaju „prvim ekspresionistom 400 godina pre ekspresionizma“. 

„Iskušenja Svetog Antonija“ je deo Oltara koji je neverovatne snage i lepote. Demonske misli koje dolaze hrišćanskom isposniku, Prepodobnom Antoiniju Velikom  od smrtnih straha do pohote, materjalizovale su se u neku vrstu živopisnog pakla. Sudeći i po snazi prikazivanja raspeća na istom oltaru Grinevaldova životne teme su bile strah i patnja.

Mnogi njegovi savremenici su se uzalud trudili da se ovekoveče. A Grinevaldu je to i bez prevelike ambicije naprosto pošlo za rukom.

Kao Bog u Francuskoj

Posle Drugog svetskog rata Kolmar postaje važan privredni i turistički centar. Sajam vina i međunarodni festival klasične muzike doprineli su dobrom glasu grada širom sveta. Turistička navala je velika. Svako hoće svoj deo alzaške idile u Kolmaru – fotografiju sa kućama starim nekoliko stotina godina dok se ogledaju u vodi, zajedno sa cvećem iz sijaset saksija na fasadama.

Po baštama kafana i restorana u čašama se zlati vino. Na sto se serviraju specijaliteti koji su proslavili Alzas. Na prvom mestu je „Flamkuhen“ – reč je o nekoj vrsti alzaške pice sa vrlo tankim testom. Tu su i obilne porcije od mesa. „Jarret de porc fume, chocroute“ – iza ovog ljupkog naziva krije se dimljena svinjska kolenica sa kiselim kupusom – jelo koje je sa one strane granice, u Nemačkoj, servira kao tipično nemačko. 

Hit je i „Kolmarski kiseli kupus sa pet vrsta mesa“.  Ipak, cene bi mogle da iznenade neupućenog gosta. U Kolmaru su takve usluge skuplje nego, recimo, u Frajburgu, na nemačkoj strani. Znalci kažu da je pre nekoliko decenija bilo drukčije, pa su ljudi iz pograničnih područja u Nemačkoj dolazili u Alzas da jedu dobro kao kod kuće – ali jeftinije.

Postoji izreka na nemačkom koja se proširila na druge jezike – „živeti kao Bog u Francuskoj“  Ona zapravo znači „živeti u izobilju“ . To se, uz određenu dubinu džepa, svakako odnosi i na goste u Kolmaru.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM