Koliko rasizma ima u nemačkoj policiji?
8. jun 2020.
U Nemačkoj je u poslednjih dvadeset godina u policijskom pritvoru umrlo nekoliko ljudi crne kože. Podnosilac zahteva za azil Ouri Džaloh iz Sijera Leonea izgoreo je zavezan za krevet u policijskoj ćeliji u Desauu. Ima i niz drugih slučajeva. Takođe podnosilac zahteva za azil iz Kameruna, Ačidi Džon umro je godine 2001. u Hamburgu u policijskoj ćeliji nakon što su mu policajci silom dali sredstvo za povraćanje. A izbeglica iz Iraka Husam Husein je 2016. Ubijen hicima iz policijskog oružja pred izbegličkim kampom u Nemačkoj.
Svakodnevno iskustvo
To su bili slučajevi koji su privukli veliku pažnju javnosti. Ali za ljude sa tamnijom bojom kože su to bili samo ekstremni primeri za iskustvo kroz koje oni u Nemačkoj svakodnevno prolaze – sumnjivi su samo na osnovu svog izgleda.
Silvi Nanča, predsednica udruženja TANG (The African Network of Germany) kaže: „Zajednica Afrikanaca nikada nije stekla utisak da je policija tu da bi ih zaštitila, već da ih osumnjiči".
Nanča je demohrišćanska političarka u Frajburgu i prva članica nekog gradskog saveta u Nemačkoj afičkog porekla. U njenoj organizaciji postoji niz evidentiranih slučajeva takozvanog „rasnog profajlinga" – ljudi su osumnjičeni isključivo na osnovu boje kože:
„Znamo da naše ljude policija kontroliše češće nego što je potrebno. Mogu da vam ispričam slučaj kolege koji je bio u punom vozu, u vagonu sa preko 100 ljudi. Naišla je policija i zaustavila se samo kod njega, tražeći ličnu kartu. To su stvari koje se dešavaju svaki dan".
Policija ne beleži takve slučajeve, a to prema Nanči znači – da se o njima ni ne diskutuje. To potvrđuje i Sebastijan Bikerih, portparol Antidiskriminacione kancelarije na saveznom nivou: „Na žalost, u Nemačkoj ne postoji sistematsko evidentiranje „rasnog profajlinga", nisu jasno određene ni nadležnosti ni strukture za podnošenje žalbi".
Pojedinačni slučajevi ili delovi sistema?
U Nemačkoj su federalne jedinice – pokrajine – nadležne za policiju. Svaka od njih ima različite propise, školovanje i kadrovsku politiku za policajce. U nekoliko pokrajina, pre svega na zapadu zemlje, ulažu se napori da se u policiji zaposli što više ljudi stranog porekla.
Parlament Berlina je čak prošlog četvrtka izglasao zakon protiv diskriminacije. Svrha mu je da zaštiti ljude od diskriminacije institucija i policije, ali i da omogući pravo na obeštećenje. Konzervativni političari i sindikat policije podigli su prašinu buneći se protiv tog zakona.
Sindikat policije u Severnoj Rajni Vestfaliji tumači zakon tako da policija prilikom intervencije mora dokazivati da njen angažman nije ni u kakvoj vezi sa poreklom osobe protiv koje interveniše.
A demohrišćanski političar iz Baden-Virtenberga Tomas Blenke kaže da zakon stavlja i policiju i celu javnu službu pod generalnu sumnju da sprovode principijelnu i strukturalnu diskriminaciju. On dodaje: „Nemačka nije isto što i Sjedinjene Američke Države. Mi ovde nemamo problem rasizma u policiji".
Ni nemačka Vlada ne vidi sistematske propuste. Na nedavnoj konferenciji za štampu portparol Ministarstva unutrašnjih poslova Stiv Alter je doduše priznao da ne postoje statistike o učestalosti „rasnog profajlinga" ali je dodao da on ne predstavlja problem ukupne policije:
„Prema mojim saznanjima to su pojedinačni slučajevi kada se uzme u obzir koliko je velika organizacija. Ali svakako se svaki slučaj shvata ozbiljno i koristi se i za sistematsko obrađivanje strukture".
Zamenik predsednika Sindikata policije Jerg Radek je za dnevni list Tagesšpigel rekao: „Ko spočitava policiji latentni ili strukturalni rasizam, otkriva velike rupe u znanju o načinu rada nemačke policije ili pokušava da politički instrumentalizuje postupke nemačke policije koji su sa stanovišta Sindikata primereni".
Rafael Behr koji je i sam bio policajac, a sada je profesor na Policijskoh akademiji u Hamburgu smatra da ni u policiji nije snažan argument o pojedinačnim slučajevima:
„Pošto su pojedinačni slučajevi tako učestali da mora da im se posveti pažnja, pa se nameće pitanje, gde postoje možda strukturalni ili institucionalni uslovi koji to podstiču. Ne bih govorio o strukturalnom rasizmu kod policije, ali postoje strukture i institucionalni uslovi koji ne sprečavaju rasizam. To je najveća slabost nemačkog rukovodstva policije da to do sada za njih nije bila tema".
Na policiju se žališ – policiji
Ministarstvo unutrašnjih poslova ukazuje na niz mogućnosti da se uloži žalba na rad policije. Međutim, po mišljenu portparola Inicijative crnih ljudi u Nemačkoj, Tagira Dele, mesta na kojima se građani mogu požaliti – nisu neutralna:
„Državni tužilac uglavnom više veruje policiji nego privatnoj osobi. Nama je potrebna pravna osnova, nezavisna struktura za pritužbe, preko kojih možemo da intervenišemo, koje će obezbediti da neko bude pozvan na odgovornost. Na prvom mestu nam je potrebna zaštita od rasističkih povreda ljudskih prava pogođenih osoba. Sada se kod policije žalim na policiju".
Upravo taj nedostatak namerava da prevaziđe berlinski Zakon protiv diskriminacije. Za Delu je to tek prvi korak ka rešavanju još većeg problema – policijske obuke i školovanja.
Rafael Ber smatra da policijske akademije ne privlača rasiste u većoj meri. Ali kaže da bi se u trogodišnjem školovanju moralo više poraditi na treningu protiv diskriminacije i na političkom obrazovanju. Ali i posle te tri godine se sa tim mora nastaviti:
„Pustimo ih sa školovanja i obuke u praksu koju više ne možemo da kontrolišemo. To je najveći nedostatak za sada. Mora da se uvede propratno doškolovanje usmereno na praksu, u vidu grupa za fidbek ili superviziju"
Za Silvi Naču je rasizam u policiji samo deo jedne opštedruštvene teme: „Naravno, ovde već imamo drugu generaciju ljudi. Oni su Nemci. Nemaju drugu otadžbinu. Traže priznanje te činjenice. To je njihov jednostavan zahtev".