Koliko nasilja smemo da prikažemo? | Politika | DW | 15.11.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

LIčni stav

Koliko nasilja smemo da prikažemo?

DW je obavezan na istinu – i kada je ona užasna. Gde je granica? Kada moramo prikazati slike nasilja? Kada postajemo pomagači počinilaca i ponovo nanosimo štetu žrtvama? Evo kako razmišlja glavna urednica DW Ines Pol.

Eskcesi nasilja potresaju naš svet. Čile, Bolivija, Sirija, Hong Kong – brutalnost kao da se povećava iz dana u dan. Tako su sukobi demonstranata i policije u Hong Kongu početkom nedelje dosegli svoj tužni vrhunac. U ponedeljak je jedan policajac više puta pucao na demonstrante – od kojih je jedan teško povređen. Kasnije tokom dana je jedan muškarac koji je osuđivao nasilje radikalnih demonstranata posut zapaljivom tečnošću i zapaljen. I on je teško povređen. Video-snimci snimljeni velikim brojem mobilnih telefona su se na internetu proširili gotovo u realnom vremenu.

Ako je kategorizacija nasilja uopšte moguća, slike zapaljenog čoveka zaista šokiraju, odbijaju i teško da ih nešto može prevazići po brutalnosti.

Ne iskrivljavati realnost

Za nas u DW, međunarodnoj stanici Nemačke koja objavljuje širom sveta na 30 jezika, ovih dana se intenzivnije nego ikada postavlja pitanje: koje snimke smemo da prikažemo? Koliko nasilja smatramo da naša publika može da podnese? Vodeći pri tome računa i o različitosti dotičnih kultura.

Koji snimci su suviše uznemirujući, bez poštovanja? Kada svojim izveštavanjem od žrtava ponovo pravimo žrtve jer im oduzimamo dostojanstvo – pa i posle smrti? S druge strane: od kog trenutka počinjemo da iskrivljujemio realnost, jer više ne pokazujemo šta se stvarno dešava?

Ines Pol, glavna urednica DW

Ines Pol, glavna urednica DW

Teška pitanja, o kojima svakodnevno diskutujemo, i koja često mogu da se reše samo pojedinačno, jer sve uvek zavisi od konkretnog konteksta simbolične snage snimaka trenutka koja seže mnogo dalje od tog trenutka. Slike ljudi koji su 11. septembra 2001. skakali sa prozora zapaljenih kula-bliznakinja, to dokazuju.

Nezavisno formiranje mišljenja

Takve odluke donosimo na osnovu našeg zadatka. Našim radom želimo da omogućimo nezavisno formiranje mišljenja. Shodno tome, ne podržavamo ni pojedinačne partije, ni politička udruženja ni verske zajednice. Užasna i neljudska zlodela nad ljudima, slike koje pokazuju veličanje ili umanjivanje takvog nasilja ili prikazuju to užasno ili neljudsko u postupku na način koji narušava ljudsko dostojanstvo, sasvim načelno ne prikazujemo. A mera koju hoćemo da postignemo je da žrtve nasilja našim izveštavanjem ne načinimo još jednom žrtvama time što ćemo pokazivati kako su umrle ili kakvim su fizičkim ili psihičkim patnjama bili izloženi.

Ali, ima situacija koje su izuzeci. Upravo tada kada postoji opravdan interes javnosti da biti takvu formu prikazivanja ili izveštavanja.

U slučaju Hong Konga smo odlučili da pokažemo kako slike pogođenog demonstranta tako i slike zapaljenog čoveka. Da bi naša publika u ekstremno polarizovanom konfliktu mogla da formira sopstveno mišljenje. U slučaju zapaljenog čoveka nismo hteli da prikažemo video-snimak, ali jesmo prikazali fotografije. Mi pokazujemo taj neverovatan događaj jer možemo ili nećemo da ga izuzmemo. Ali, ne pokazujemo video-snimak, da njegove užasne patnje ne bi mogle stalno iznova da se gledaju.

Različita mišljenja

To su odluke koje nam ne padaju lako, i ne smeju da nam padaju lako. I o kojima i u okviru naših redakcija postoje različita mišljenja. Između ostalog i zato što smo svesni da postoji opasnost da pružimo pomoć počiniocima koji pred svojim uključenim mobilnim kamerama nasilje insceniraju za društvene mreže kako bi ono bilo objavljeno širom sveta.

Moramo poći od toga da će ovakvih izazova biti sve više a ne sve manje. I upravo mi novinari moramo vrlo svesno da pristupamo navikavanju na slike užasa i na otupelost koja iz njega proizilazi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android