Koliko je koštala obnova istočne Nemačke?

Dvadeset godina nakon ujedinjenja, uistinu mnogo toga lepo izgleda. Doduše, obnova istoka je dugo trajala. To priznaje čak i Lotar de Mezijer, koji je u martu 1990, na prvim slobodnim izborima, izabran za poslednjeg premijera DDR. „Tada smo svi mislili da će to ići brže. Ali, onaj ko danas ne vidi ’cvetne vrtove’, ili je slep ili je glup”, kaže De Mezijer. „Kada se danas vozim kroz Gerlic, kroz Kvedlinburg i mnoga druga mesta, puno mi je srce kada vidim šta je postalo od tih gradova”.

Danas može samo da se procenjuje koliko je koštalo nemačko ujedinjenje. Institut za privredna istraživanja u Haleu polazi od brojke od 1,3 biliona evra uloženih između 1991. i 2009. godine. Sredstva za obnovu istoka su delom tekla direktno u domaćinstva novih saveznih pokrajina. Savez (pokrajina) je direktno investirao samo u saobraćajne projekte kao što su auto-putevi, putevi za motorna vozila ili plovni putevi.

Faktor troška zvani nezaposlenost

Materijalna obnova - investicije u slabu infrastrukturu ili finansijska podrška posrnulim preduzećima - na kraju ipak nije bila glavni faktor koji je toliko povećao prvobitno predviđene troškove. Ono što je odnelo dve trećine od pomenutih 1,3 biliona evra bio je kompletan slom privrede DDR koji je broj nezaposlenih na istoku zemlje povećao do vrtoglavih visina. Nezaposlenost je tamo još uvek mnogo veća nego u zapadnoj Nemačkoj.

Razvoj situacije sigurno nije tako planiran kada je 1. jula 1990. uvedena ekonomska, monetarna i socijalna unija sa DDR, čime je u tu zemlju kao sredstvo plaćanja prodrla i - nemačka marka. Građani DDR su je frenetično pozdravili, ali ona je za privredu DDR imala fatalne posledice. Penzije i ušteđevine su do visine od 6000 istočnonemačkih maraka preračunate u zapadnonemačke marke u odnosu 1:1, ali i plate su morale da se isplaćuju u nemačkim markama. Preduzeća su tako preko noći – a bez ikakve zaštite – ušla u trku sa zapadnonemačkim firmama – i tu trku su mogla samo da izgube. Čak i građani DDR više nisu hteli da novom valutom kupuju domaće proizvode. Bilo da se radilo o hrani, tehnički uređajima ili automobilima, svi su navalili na zapadnonemačke proizvode.

„Monetarna unija nije imala alternativu“

Stručnjaci su predviđali da će monetarna unija ruinirati privredu DDR. Tadašnji ministar finansija Savezne Republike Nemačke, Teo Vajgel, kaže da 1990. nije bilo alternative koja bi mogla da odgovori na moto “ako zapadnonemačka marka ne dođe ovamo, mi ćemo otići kod vas”. “U ministarstvu finansija smo tada razmatrali sve teoretske mogućnosti, planove postupnih prelaza, mogućnosti optimiranja, a u te diskusije je bio uključen i Savet eksperata”, priseća se Vajgel. “No, nijedan od tih planova nije nam koristio. Mogli smo samo da ponovo povučemo granicu u Nemačkoj”.

I u ujedinjenoj Nemačkoj, ekonomska snaga bila je nejednako raspoređena. Zapadnonemačka preduzeća su, doduše, kupovala robu na istoku, ali su i dalje proizvodila na zapadu. Vrlo sporo su u istočnonemačkim pokrajinama nastajala radna mesta u industriji. I danas, kupovna moć istočnih Nemaca iznosi samo 71 odsto kupovne moći zapadnih sugrađana. Bruto-društveni proizvod iznosi samo 66 odsto zapadnog.

Obnova istoka – „loš posao“?

Bivši ministar finansija Teo Vajgel je pre par godina, šefu uprave jednog američkog koncerna morao da odgovori na pitanje: da li je “kupovina” istočne Nemačke bila loš posao? “To me je malo uzrujalo i ja sam rekao: u redu, trajalo je duže i koštalo je više nego što smo očekivali. Ali 18 miliona ljudi danas živi u slobodnoj demokratiji. Kada vi za deset godina u Iraku budete mogli da izvučete isti bilans, moći ćeš da ponovo postaviš pitanje”, priseća se Vajgel. “Danas je pomenuti biznismen manji od makovog zrna. Kad god ga vidim, on kaže: Teo, nikada ti više neću postaviti to pitanje”.

Obnova istoka je bila najveća akcija solidarnosti koja je ikada izvedena na nemačkom tlu, kaže Vajgel. Akcija solidarnosti koja će još dugo trajati. Još uvek nijedna istočnonemačka pokrajina ne može da se finansira sopstvenim snagama. Palt solidarnosti bi, prema planovima sadašnje vlade, trebalo da važi do 2019, što znači da će i narednih godina u istočnu Nemačku biti prebacivane velike sume novca. Šta će posle toga doći – teško je predvideti. Možda će Pakt solidarnosti dobiti drugi naziv, a finansiranje biti nastavljeno takozvanim izjednačavanjem pokrajinskih budžeta. To znači da bogatije pokrajine potpomažu siromašne. To je danas već slučaj u zapadnoj Nemačkoj.

Autori: Sabine Kinkarc / Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković