Koks deficitaran u Nemackoj

Ruda se pri tim temperaturama topi kao puter na suncu. Pošto koks još duže vreme ostaje u čvrstom stanju, on se na kraju, kada potpuno sagori, koristi kao šljaka. Bez koksa nema gvoždja koje se dobija topljenjem rude u visokim pećima, a bez gvoždja nema čelika. Bez čelika je moderna privreda nezamisliva. Čelik je neophodan element industrijalizacije. Ali u vremenima snažnog rasta svetske privrede koks i čelik su postali roba koja sve više nedostaje. Gernot Kleper, ekspert za sirovine pri Institutu svetske privrede u Kilu kaže:

“Cene sirovina su reakcija na ponudu i potražnju u svetskoj privredi, a mi trenutno beležimo rast privrede u svetu, koji je tako visok kao što dugo nije bio, a posledica toga je naravno da je potražnja za sirovinama snažnije porasla nego što je to bio slučaj ranije. S druge strane, kada je u pitanju ponuda, reakcije su relativno slabe, što dovodi do toga da cene sirovina kratkoročno i srednjeročno rastu".

Najveći svetski izvoznik koksa Kina sve manje izvozi ovu sirovinu, već je sve više koristi za rast sopstvene proizvodnje čelika. Pošto su se u Evropi, a isto tako i u Nemačkoj, godinama zatvarale koksare jedna za drugom, trenutno vlada nestašica ove važne sirovine za proizvodnju gvoždja i čelika. A pošto proizvodnja čelika ne zadovoljava stvarne potrebe, njegova vrednost na tržištu u toku godine skače i do 50 odsto, što je zaista prava eksplozija cena.

Za nekoliko godina se razvoj na tržištu preobratio u svoju suprotnost. 1998. godine nemačka industrija čelika je bila srećna da se oslobodi okova takozvanog “metalurškog ugovora”, čime su se uštedele godišnje premije od 500 miliona evra predvidjene za obezbedjenje snabdevanja nemačke industrije uglja i koksa. Pošto su čeličane svoje potrebe za koksom ostvarivale putem uvoza, domaće koksare su zatvarane. Tako je recimo koksara Kajzerštul u Dortmundu, inače najmodernija u Evropi, koja je puštena u rad tek 1992. godine, prodata Kini. Samo je koncern Rurski ugalj zatvorio kapacitete koksara koje su proizvodile tri i po miliona tona koksa godišnje. A to je upravo količina koju danas uvoze nemačke čeličane i to po cenama koje su u medjuvremenu eksplodirale.

Tona uvoznog koksa je još pre dve godine koštala 70 dolara, a u medjuvremenu čeličane plaćaju tonu do 500 dolara i to ako uopšte mogu da nabave koks zahtevanog kvaliteta i potrebne količine. Ali nemaju samo čeličane probleme u nabavci ovog za njih najvažnijeg goriva, već su se i rezerve kamenog uglja, koji služi kao sirovina za dobijanje koksa u koksarama, smanjile i taj ugalj je poskupeo. Samo za prvih šest meseci ove godine cena tog uglja se na medjunarodnom tržištu udvostručila i sada tona košta 120 dolara. Jer da bi pokrila svoje ogromne potrebe za energijom, Kina nije samo smanjila izvoz koksa, već se na medjunarodnom tržištu pojavljuje kao konkurent za kupovinu kamenog uglja.

Verner Miler, prvi čovek predsedništva koncerna Rurski ugalj, koji je prethodno bio nemački ministar privrede, kaže da je razvoj u vezi sa ovom važnom sirovinom dobra pouka za to da obezbedjenje snabdevanja ima svoju cenu. Da bi ranije uštedeli 500 miliona evra godišnje otkazivanjem već pomenutog “metalurškog ugovora” sada koncerni čelika moraju da plaćaju skupu cenu. Samo ove godine oni su morali da plate dve milijarde evra za uvoz koksa. Nasuprot tome, domaći nemački koks iz preostalih koksara je zbog dugoročno sklopljenih ugovora o isporukama i dalje jeftin. Ali i nemačke koksare, onaj deo proizvodnje koji je izvan postojećih ugovora o isporukama, prodaju po visokim tržišnim cenama i ostvaruju odličan profit. Tako da nije ni čudo što se u Rurskoj oblasti već razmišlja o tome da se u zajedničkom projektu industrije uglja i čelika izgradi nova koksara.