Koga briga za divljanje javnog duga?

„Ova vlada je zadužila zemlju više nego ijedna prethodna, čak 90 milijardi kuna, a do kraja mandata taj dug će se popeti na 100 milijardi“, optužbe su koje stižu iz opozicionog HDZ-a. Vladajući SDP-ovci odgovaraju da se dobar deo tog duga odnosi na refinansiranje skupih kredita koje su podigle upravo HDZ-ove vlade. Ekonomisti upozoravaju da je alarm upaljen i da je toj zemlji potrebno vođstvo koje će se ozbiljno i odlučno obračunati s javnim dugom koji se približava udelu od 88 odsto BDP-a uz 260.000 nezaposlenih. Ali političari ih, čini se, ne čuju.

Vedrana Pribičević, naučnica iz Zagrebačke škole ekonomije i menadžmenta, objašnjava da ipak postoji razlika između zaduženja ranijih i aktuelne vlade. „Potrebno je pogledati poslednjih dvadeset godina. Delimično je to bilo za kapitalne projekte poput autoputeva i to je mnogo bolje od zaduživanja zbog finansiranja plata u javnom sektoru, jer autoputevi mogu da generišu rast“, objašnjava Pribičević za DW i dodaje da optužbe iz HDZ-a donekle imaju smisla. „Ranije vlade zaduživale su se da bi stvorile kapitalna dobra. Nije savršeno, ali je mnogo bolje od ovoga što radi aktuelna vlada – iako mislim da baš HDZ ne bi trebalo nikoga da proziva. Trebalo bi znati i da su krediti koji su uzimani za autoputeve bili dosta skupi i deo njih morao je da bude refinansiran, bez obzira na to ko je na vlasti. Istina je negde na pola puta.“

Smanjene investicije, povećani tekući rashodi

Da visina i dinamika rasta javnog duga ne bi trebalo da bude predmet stranačkih razmirica, ocenjuje glavni ekonomista Splitske banke Zdeslav Šantić. Umesto toga, dodaje, neophodan je konsenzus kako bi se rešio taj gorući problem koji je počeo godinama pre krize, ali nije bio vidljiv zbog dinamičnog ekonomskog rasta podstaknutog povoljnim međunarodnim okruženjem. „Bio je to rast na državnim investicijama, potrošnji domaćinstava finansiranoj jeftinim kreditima iz inostranstva i kao takav nije bio dugoročno održiv“, misli Šantić. „Umesto temeljitih zaokreta, događala su se samo polovična rešenja s kratkotrajnim efektom. Takva rešenja su za političare bila jednostavnija. Javni dug raste brzo. Raste najbrže kada posmatramo uporedive privrede EU u regionu. Budžetski manjak i dalje je veliki, a došlo je i da pogoršanja strukture javne potrošnje; smanjivale su se kapitalne investicije i subvencije privatnom sektoru, dok su se tekući rashodi povećavali.“

Šantić tako vladama zamera to što su, pokušavajući da održe nivo javne potrošnje, menjale poreski sistem pri čemu su zapravo pogodovale recesiji; u nesigurnom okruženju preduzetnici su manje ulagali, a domaćinstva manje trošila. „Prisetite se kriznog poreza, smanjivanja pa odmah i povećavanja doprinosa za zdravstvo, povećanja snižene stope PDV-a... Politika odbijanja pravih konsolidacionih mera i reformi imala je više prorecesijski efekat, nego što je uzdržavanje od mera štednje pozitivno delovalo na privredu. Danas se Hrvatska zadužuje povoljnije nego 2009. godine, ali to nije rezultat percepcije za Hrvatsku, već se radi o ukupnim globalnim kretanjima.“

Javna administracija kao izborna baza

Početkom jula objavljeno je da se Hrvatska zadužila dodatnih šest milijardi kuna, a ministar finansija Boris Lalovac poručuje da je dobro što je reč o domaćem tržištu. Međutim, kaže Vedrana Pribičević, pre svega bi trebalo uočiti da te obveznice kupuju uglavnom penzioni fondovi i banke. „Drugačije je ako imate problem unutrašnjeg duga, ako je vlada dužna sopstvenim građanima, domaćim fondovima i bankama. Kada ste dužni stranim kreditorima, postoji mnogo veća mogućnost defaulta (status neispunjavanja obaveza, op. a). Vlada se zadužila nešto skuplje sa 4,5 procenata kamata, nego što bi to bio slučaj na spoljnom tržištu, ali iz perspektive ministra finansija to deluje kao bolja opcija. Usudila bih se reći, lakše je ako ne platite domaćim kreditorima nego stranim, u slučajevima da ne platite.“

Garnitura premijera Zorana Milanovića, objašnjava Pribičević, nije iskoristila poverenje koje je dobila da se obračuna sa svim vidovima korupcije i da Hrvatsku postavi na solidne institucionalne noge. Umesto toga, nastavljeno je s HDZ-ovom praksom održavanja preterano glomazne javne administracije. „I njihova izborna baza dolazi iz istog mesta kao i HDZ-ova, a to je javna uprava na svim mogućim nivoima. Skoro su izbori. Zbog toga se i ne priča o proceduri prekomernog deficita u kojoj se Hrvatska nalazi. Reformske mere nisu nešto što je vlada ocenila kao ono što bi moglo da im pomogne u izbornoj trci. Ali varaju se. Istraživanja pokazuju da su Hrvati protržišno orijentisani i spremni za reforme. Vide da drugog izlaza nema. Kada bi se to dobro upakovalo, kao što je to upakovao Kameron u Velikoj Britaniji, birači bi izabrali reforme.“

Zaustaviti politička kadriranja i nepotizam

Iako se o javnom dugu najčešće govori u kontekstu izgradnje autoputeva, Pribičević napominje da ne treba zaboraviti ni javna preduzeća koja su se zaduživala, a njihovi su radnici imali veće plate od ostatka državnog aparata i od radnika u privatnom sektoru. „Ta preduzeća su rak-rana hrvatske ekonomije, prvenstveno jer se tamo kadrira politički, glomazna su i nisu spremna da se prilagode. U idućih pet godina deo tih preduzeća trebalo bi privatizovati na način da se ide u liberalizaciju usluge, a ne da se proda infrastruktura kao što je to bilo u slučaju HT-a. Kada je reč o autoputevima, moramo odlučiti hoćemo li da promenimo uslove konkursa i da dovedemo stručan menadžment iz privatnog sektora, ili će se dati u koncesiju; ovako više jednostavno ne ide.“

Čini se da Hrvatska po tome liči na Grčku koja takođe ima ogroman javni sektor s privilegovanim radnicima, a koji je kočnica efikasnim reformama. Pribičević tako ističe i najnoviju nepotističku epizodu iz „Zagrebačkog električnog tramvaja“ u kojem je jedan od sindikata s Upravom dogovorio prednost prilikom zapošljavanja za supružnike i decu njihovih radnika. „To govori koja je jačina tih lobija. To je nešto što je u Grčkoj bilo normalno, tamo takve informacije nisu završavale u vestima. I pri tome je Grčka ipak, ne biste verovali, još manje institucionalno razvijena u Hrvatskoj, ona čak nema ni katastar i jedinstveni registar fizičke imovine.“

Ipak grčki scenario?

Da li to znači da je Hrvatska sve bliže grčkom scenariju? „Hrvatske fiskalne neravnoteže, uprkos nepovoljnim trendovima u javnim finansijama, manje su izražene nego u Grčkoj. Kao mala zemlja, Hrvatska nbi trebalo da bude prilagodljivija reformama. Nakon izbora, uz primenu adekvatnih mera, strukturnim reformama možemo da povećamo potencijalni rast BDP-a, a kroz fiskalnu konsolidaciju možemo da smanjimo javnu potrošnju s naglaskom na njenu strukturu. Ona mora da bude usmerena na stavke koje će povlačiti veće perspektive za ekonomski rast. Trebalo bi smanjivati troškove javne uprave, penzionog i zdravstvenog sistema. Ušteđena sredstva treba usmeriti u reformu sistema obrazovanja, jer za malu zemlju s nepovoljnom demografijom i migracijama, razvoj ljudskog potencijala je ključni faktor dugoročnog rasta“, kaže ekonomist Šantić. On dodaje da su odlaganja stvarnih reformi dovela do toga da će Hrvatska biti u nezavidnoj situaciji, ako dođe do poremećaja na međunarodnom tržištu kapitala. „Sadašnji nivo kamatnih stopa nije pravilo, već izuzetak, koji je posledica relativno sporog oporavka evrozone, ali i rizika od deflacije. Hrvatska će se suočiti i s rastom referentnih kamatnih stopa, ali i s rastom premija rizika. Budimo svesni da smo percipirani kao izrazito rizična ekonomija.“

Ekonomistkinja Pribičević pak predviđa da će doba jeftinog zaduživanja završiti najkasnije početkom 2017. godine i zaključuje da s takvim tempom rasta javnog duga, u uslovima u kojima ne raste BDP, Hrvatska nema velikih izgleda. „U tom slučaju prognoziram grčki scenario u idućih pet do šest godina. S tim da je Hrvatska za EU mnogo manje bitna, jer nije u evrozoni i još je manja svojim udelom u ukupnom BDP-u. Bićemo potpuno nebitni u toj priči i moći ćemo u tišini da defaultiramo, ako se ništa ne preduzme“, kaže Vedrana Pribičević.