Koenen: Putinov patriotski kič

DW: Uvek iznova se iznose tvrdnje kako ruski predsednik pokušava da obnovi Sovjetski Savez. Istovremeno u Rusiji jača nacionalizam. Sovjetski Savez je bio multietnička država sa „socijalističkim internacionalizmom“ kao osnovnim principom. Ide li to jedno s drugim?

Gerd Koenen: Nije stvar u tome da Putin želi da obnovi SSSR ili da čezne za socijalizmom i socijalističkim internacionalizmom. Naprotiv, „najveću geopolitičku katastrofu 20. Veka“, kako naziva raspad Sovjetskog Saveza, Putin vidi kao slabljenje Rusije. SSSR je za njega bilo prirodno širenje carskog prostora i postavljanje okvira „hiljadugodišnje“ Rusije. Pokušaj da se spreči raspad odustajanjem od mirovnog sporazuma sa Čečenima i vraćanje istorijskom putu „Ujedinjenih ruskih oblasti“ (termin koji potiče iz drevne ruske mitologije), predstavljali su osnov Putinovog govora 2005. godine, u drugom predsedničkom mandatu.

S obzirom da pišete o eklektičnom sastavu novog sistema vrednosti u Rusiji (caru i Staljinu), kako gledate na to što većina Rusa ne primećuje ono na šta ukazujete?

Mnogi to primećuju i na to gledaju sa olakšanjem. Postoji velika potreba da se sagledaju neka istorijska dešavanja, ono što se odigralo u istoriji sovjetske Rusije, što ja bilo radikalno i fatalno. To su bili Staljin i car, beli i crveni, krvnici i žrtve, ateisti i sveštenici. Taj proces je razumljiv i na neki način neophodan i razuman. Ipak, fatalan je ideološki pristup vlast – a to u današnjim vremenima znači Putin – kojima sva ta istorijska dešavanja pokušavaju da se harmonizuju. Time se kompletno tragično poglavlje ruske istorije u 20. veku pretvara u patriotski kič i herojske priče, umesto da se vlasti suoče sa prošlošću i istraže uzroke stradanja u zemlji. Ovako se stvara teren hvalospeva u kojim Rusija korača od pobede do pobede, herojski istrajavajući okruženja ljubomornim ostatkom sveta.

Mnogi Rusi očigledno imaju problem sa osećajem dubokog poniženja, verujući da ih je Zapad lagao. Da li je takvo raspoloženje uopšte relevantno?

U svakom slučaju se ne može reći da je irelevantno, ali je u suštini rezultat propagande. Takve tvrdnje imaju kompenzacijsku funkciju. Ako se izuzmu privredno uspešne godine zahvaljujući izvozu nafte i gasa, u Ruskoj Federaciji se tokom Putinove ere govori o zlovoljnim stranim neprijateljima. Istovremeno je Rusija ravnopravni partner mnogih međunarodnih ekonomskih i političkih tela. Grupa sedam najrazvijenijih zemalja sveta prerasla je u G8. Putin je prošetao brojnim crvenim tepisima. Problem je u tome što je ruski predsednik fiksiran isključivo na jednog geopolitičkog partnera – Sjedinjene Američke Države, što je nekadašnji SSSR dovelo do propasti, iako je Sovjetski Savez tada imao bolju društveno-ekonomsku poziciju.

Mnoge Ruse čini nervoznim to što su Evropljani i Amerikanci ujedinjeni u NATO savezu, nakon što je Varšavski pakt izgubio smisao i to je razumljivo. Ali oni koji govore o „usponu NATO-a“ treba samo da pogledaju kartu, kako bi shvatili da je scenario o tzv. opkoljavanju Rusije plod mašte. Ukoliko Kremlj tvrdi kako je u istočnoj Ukrajini suočen sa NATO snagama, onda to za cilj ima podstrekivanje sopstvenih građana. Još je apsurdniji jauk oko Evropske unije, koja se predstavlja kao pretnja po Rusiju. Takve tvrdnje su još neiskrenije.

Ako se zaista može govoriti o prevladavanju „najveće geopolitičke katastrofe 20. veka“, kakav je plan za zemlje Baltika? One su nekada imale važnu ulogu u Sovjetskom Savezu, a sada su članice NATO.

Aktuelna politika ruskog rukovodstva je nastavak fatalne politike zasnovane na kombinaciji samoizolacije i globalnim tenzijama, koje su SSSR i dovele do propasti. Male baltičke zemlje, koje je Staljin 1940. godine anektirao, gotovo na sličan način kao što je to učinio Putin sa Krimom, jesu postale članice NATO nakon sticanja nezavisnosti 1991, ali na svojoj teritoriji nikada nisu imale NATO baze ili snage. Međutim, sada kada postoji opasnost od širenja konflikta, imajući u vidu prilike u Donjeckom basenu, Baltik će dobiti manje NATO baze.

A to što Finska i Švedska razmišljaju da se priključe NATO jeste pitanje o kojem bi Rusija trebalo da razmisli. Zbog čega je stvoren talas straha i nepoverenja među susedima i zašto je sve manje prijateljstva i razumevanja, čak i među saveznicima, poput Belorusije i Kazahstana? Ako o tome uopšte razmišljaju, trebalo bi da potraže i odgovor. Jer ono što je zadesilo Ukrajinu, sutra bi moglo da se dogodi i njima.

Kako gledate na eventualni rizik po istočnoevropske zemlje? Kakvu bi strategiju Putinovi savetnici mogli da imaju za zemlje Balkana?

Iako nisam stručnjak za takva pitanja, ja tu ne vidim koherentnu strategiju Kremlja, već samo konstantne pokušaje da se tu i tamo ostvare određeni interesi, povezivanjem sa određenim političkim snagama, frustriranim pojedincima, interesnim grupama, čak i iz nostalgičnih pobuda. Stvarno ne vidim ništa značajno što Rusija može da ponudi tim državama. Osim pokušaja da se eventualno pridobiju određene političke elite ili solidarnost po verskoj, pravoslavnoj osnovi, kao što je to već bio slučaj sa Bugarskom, Srbijom ili Grčkom, Moskva u svakom slučaju ne može spasiti Grčku od bankrota niti je prebaciti u svoju orbitu.

*Gerd Koenen je nemački istoričar i publicista. Predmet njegovog osnovnog akademskog istraživanje jesu nemačko-ruski odnosi u 20. veku, ali i istorija komunizma.