Kobane: mali grad, veliko srce

Kobane, pre par sedmica. Stražar iz Jedinica narodne odbrane Sirijskih Kurda (YPG), gleda u tamu. Grad je zamračen. "Islamska država je tamo", kaže dok pokazuje na jug, "manje od kilometer daleko. "Dok šakom krije cigaretu da ga ne bi videli nepijateljski snajperi, kaže da su napadi američke avijacije i njihovih saveznika pokrenuti u ključnom trenutku.

"Mogli smo da izdržimo još samo dan ili dva kada su počeli da bombarduju", objašnjava on. "Nestajalo nam je municije, svega."

Pre bombardovanja koje je počelo u oktobru, vojnici YPG su se 45 dana sami borili. Islamisti su imali više ljudi i više oružja, a Turska je sprečavala kurdska pojačanja da prelaze granicu. Niko nije očekivao da će grad preživeti.

"Hrabrost i smelost naših snaga je zaustavila IS", kaže Anvar Muslim, premijer kantona Kobane. "Onda su počeli avionski napadi, i Pešmerge su ponudile podšku, naše snage su preuzele inicijativu. IS je sada slomljen, praktično i psihološki."

Stanovnici Kobanea crpe hrabrost iz najnovijih uspeha YPG. Kurdske snage su do sredine decembra stavile 70 odsto grada pod svoju kontrolu, kaže ministar odbrane ovog kantona, Ismat Šeik Hasan. "Avioni bombarduju položaje IS unutar Kobanea i takođe pogađaju pojačanja koja pokušavaju da tamo pošalju," kaže on. "Ali bez obzira koliko intenzivno bilo bombardovanje, ništa se ne bi promenilo bez boraca na terenu." Ipak, tvrdi ministar, za pobedu će biti potrebno i strpljenje.

Teški uslovi

Tokom prohladnog decembarskog popodneva, 30-godišnja Letifija Averkali Zelema naginje se nad malo ognjište ispred svog doma u zapadnom delu grada. Temperature naglo padaju tokom zime. "Nemamo grejanje ni gorivo", kaže ona. "Moramo da ložimo vatru napolju i da tamo kuvamo."

Letifja je samo jedna od stotina civila koji i dalje žive u Kobaneu. Iako su hiljade izbeglica pobegle u Tursku nakon što su borbe otpočele, ona i njena porodica su odlučili da ostanu.

"Ne želimo da odemo", kaže Letifja. "Šta bismo radili u drugoj državi? U Turskoj nas tretiraju kao Cigane. Ovo je naša zemlja. Zašto bismo je prepustili drugima? Bolje je da umremo ovde."

U gradu više ne rade prodavnice, ali lokalna vlast svakoga dana deli najosnovije zalihe za stanovnike, uključujući hranu, odeću i lekove. Funkcioniše čak i gradska čistoća - komunalci bacaju vreću za đubre u mali kamion, dok na leđima nose puške.

Letifja kaže da najviše brine zbog svojih petoro dece, od kojih najstarije ima 12 godina, a najmlađe 18 meseci. "Plaše se. Mi im kažemo da će sve biti u redu, ali ako ekslodira granata oni se uplaše." Danas, doduše, deca trče ispred kuće, i na smenu voze mali bicikl. Povremeno dolaze do vatre da se zagreju. Igru ne prekida ni odjek udara iz minobacača, ni povremeno puškaranje. "Nekako smo se već navikli", kaže Letfija. "Ovako živimo već mesecima".

Svi znaju da pucaju

Većina civila aktivno učestvuje u ratu. "Već tri godine naši ljudi, čak i deca, znaju kako da se bore", kaže 22-godišnji Ahmed Ismael. "Svi su naučili da koriste oružje." Ahmed je bivši stolar, i pridružio se pokretu otpora pre četiri meseca. Sada iz male kuće pored uništene pijace pomaže u snabdevanju boraca, donosi im hranu i municiju, ili prenosi povređene vojnike u bolnicu.

Članovi lokalnih oružanih grupa probili su rupe u zidovima između kuća, da bi mogli da se kreću gradom uz kakav-takav zaklon. Preko ulaza u pojedine ulice obešeni su pokrivači da ih zaštite od snajpera.

"Borimo se za našu slobodu", kaže Ahmed. "Borimo se da bi nam se životi vratili u normalu."

Mahmud Salih, kome je 50 godina ostao je u gradu. Sa njim je njegova deset godina mlađa žena Kadija Jusef. Na početku borbi su krenuli u Tursku, ali su se ubrzo vratili.

Mali grad sa velikim srcem

"Kada smo bili u pograničnoj oblasti, IS bi granatirao to područje i turska vojska nije činila ništa. Tako da smo odlučili da je časnije da se vratimo", objašnjava Mahmud dok sedi na trotoaru isped kuće, kuvajući čak iznad malog pllinskog rešoa za sebe i za svoje komšije. On je invalid i ne može samostalno da hoda.

"Rekao sam ženi da ide u Tursku, na sigurno. Ali ona je rekla, 'Ostaću sa tobom, ako ti umreš, umreću sa tobom. IS je već uništio previše života.Teško je, ali snalazimo se", kaže Mahmud. "Kobane je mali grad ali ima veliko srce".

Tokom borbi, u gradu se javio i snažan osećaj ponosa: "Odbili smo da živimo sa Islamskom državom i njenom ideologijom. Pokazali smo da IS može biti poražen, ako se ljudi bore i odupiru."