Ko se još boji Štazija? | Politika | DW | 06.02.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Tajni dosijei

Ko se još boji Štazija?

Istočnonemačka tajna policija je imala dosije o skoro svakom građaninu. Svako može sada da pogleda šta piše u tim dokumentima - i ko ih je možda izdao. Ali velika većina građana DDR-a to ne želi.

Štazi - državna bezbednost DDR-a, imala je bezbroj saradnika, "neformalnih informanata", doušnika. Činilo se da ima dosije o baš svakom građaninu i da baš svakoga prisluškuje - kako bi se sprečilo da se još jednom desi 1953. kada su se radnici pobunili protiv vlasti u toj sovjetskoj zoni okupirane Nemačke.

"I sam Štazi je stvarao mit o svojoj moći i strahu koji izaziva. Jer strah je gotovo jednako snažan kao i da stvarno imate agenta Štazija za petama", objašnjava Dagmar Hoverstet, portparolka nemačkog Nacionalnog ureda za dosije Štazija. Taj ured još od pada komunizma obrađuje dokumente - koje su uspeli da spasu. Već količina tih dokumenata - oko 111 kilometara polica sa dosijeima - svedoči da se zaista špijunirao i prisluškivao gotovo svaki građanin!

Jedva svaki osmi građanin...

Ali do gotovo četvrt veka od nestanka DDR-a, zapravo je začuđujuće mali broj građana zaista zatražio uvid u dosije koji je Štazi vodio o njima. Socijalistička Nemačka je imala oko 17 miliona stanovnika, a bilo je samo oko tri miliona zahteva za dosijeima o oko dva miliona građana.

Neki su tek tako otkrili zašto nisu bili primljeni na neki fakultet ili im je odbijena neka molba. "Neki ljudi ne žele da znaju ko ih je izdao. Ali onda ima i onih koji su iz svog dosijea saznali da su ih ljudi, za koje su mislili da su sve javljali tajnoj policiji, zapravo želeli zaštiti. Tako možete popuniti neke praznine u svom životu", kaže nam portparolka Ureda.

Elektronische Rekonstruktion von Stasi-Unterlagen (picture-alliance/dpa/S. Pilick)

Delići dosijea na reskonstrukciji. Spašeno je koro 20 000 hiljada džakova sa takvim papirićima.

Ingrid je školska učiteljica koja je odrasla u Istočnoj Nemačkoj i priznaje nam da joj je trebalo mnogo, mnogo godina da konačno smogne hrabrosti da zatraži dosije o sebi. "Prvih dvadeset godina uopšte nisam ništa želela da vidim. Ne želite da znate da je neki vaš prijatelj ili vaša majka nešto rekla protiv vas. Čula sam od drugih koji su tako otkrili kako ih je cinkario bračni partner."

"Mogu da razumem doušnike"

Ona je spremna da oprosti onima koji su bili doušnici tajne policije. Ne samo da su vas još od rođenja učili da na svaki način sužite svojoj državi, nego "možda ste bili zabrinuti za svoju porodicu ili ste i sami učinili nešto pogrešno i sad želite da ispravite tu grešku. Imala sam prijateljicu, koja je za dečka imala jednog Irca koji je tu studirao. Ona se bojala da će ga prognati iz zemlje ako ne javlja Štaziju šta zna o drugim ljudima."

Ingrid nam kaže da je problem bio delimično i u ogromnoj količini dokumenata. "To je ogomno! Fotokopije pisama, beleške lokalne policije, uprave mog studentskog doma, mojih profesora i da; od članova moje porodice."

"To je tako hladan, birokratski jezik", kaže nam. "Ali ipak, to je moj život. Otkrila sam da imaju pojedinosti čak i odmora u Pragu. Ljudi koji su radili u češkim hotelima su tačno vodili beleške kada smo dolazili i kada smo odlazili."

Gauck-Behörde (picture-alliance/ZB)

Džakovi sa dosijeima, 29.04.1992.

Sad dolaze deca i unuci

Kaže i da je otkrila nešto sasvim novo i o tome kad je podnela zahtev za venčanje. Zna da je taj proces trajao prilično dugo, ali tek sad je otkrila da je razlog bio to da su je prvo odbili. Donekle razume i to što njeni bivši sugrađani nisu odmah nagrnuli da pročitaju svoj dosije: "Mnogo toga isprva nije bilo jasno, na primer da li još uvek važi univerzitetska diploma DDR-a, da li vredi ušteđevina, kakvo zdravstveno osiguranje sada treba." Tako su prolazile godine.

A onda, tu je još uvek bio strah od tog svemoćnog Štazija. "Svi su se ponašali kao da žive pod okupacijom. A onda, odjednom su nam rekli da je naša kultura, naša realnost postala prošlost." I danas u Ured stižu zahtevi za uvid u dosijee, ali Dagmar Hoverstet nam kaže kako je sad sve više zahteva druge ili čak treće generacije. Deci i unucima je kopanje po prošlosti ipak manje bolno. "To je psihološki osetljiva stvar. Zato i jesmo tu. Ali odluku mora doneti svako za sebe."