Ko se boji vuka još?

Ingeborg i Johana još nikada nisu odjednom videle toliko ljudi. Glasno lajući, pozdravljaju grupu oko nemačke ministarke za zaštitu okoline Barbare Hendriks koja se, zajedno s političarima, ekolozima i novinarima, približava njihovom stadu od oko hiljadu ovaca. Ta dva psa čuvaju stado koje pripada njihovoj vlasnici 45-godišnjoj Hajke Grim. Hajke obavlja danas sve ređi posao pastirice. Ona se ne brine zbog priča o vukovima koji se sve više razmnožavaju na području Nemačke. „Nisam još videla nijednog“, kaže mirno.

Ali nakon što se pročulo da u saveznoj državi Meklenburg- Prenja Pomeranija postoje dva čopora sa dvadesetak vukova, Hajke je nabavila Ingeborg i Johanu, dva psa ovčara. Za svakog je platila po hiljadu evra. Osim toga, kupila je i mobilne, električne ograde koje svakog dana postavlja oko područja na kojem pasu njene ovce: „Podizanje i sklanjanje ograde i zaštita od vukova svakoga dana za mene znači sat i po do dva sata posla više.“ Ali najbolja zaštita su njeni psi. Oni su odrasli s ovcama i ne miču se od stada. „Vuku se jednostavno mora objasniti da mu se ne isplati da u nabavku dolazi kod nas“, kaže Hajke. Ona živi od prodaje mesa i zaštite prirode, za šta od savezne države dobija novac.

Opasnost od vukova?

Dakle, vuk i ovca mogu zajedno. Ali neki ne dele to mišljenje. Mnogi lovci smatraju da je vuk opasan i da mora da bude slobodan za odstrel. Priča se da se vukovi sve češće približavaju ljudima i kolju ovce i divljač. Ministarka Hendriks to ne opovrgava, ali ističe da država vlasnicima nadoknađuje štetu. I Hajke Grim potvrđuje da je dobila finansijsku pomoć za nabavku pasa i ograde. Naravno, nisu svi troškovi nadoknađeni, a nije plaćen ni njen dodatni posao.

Barbara Hendris naglašava: „Nemam emocionalni odnos prema vukovima. Još nikada nisam videla nijednog u prirodi. Ali mi smo obavezni da štitimo ugrožene životinjske vrste, pa ako vukova ponovo ima u Nemačkoj, onda je to doprinos raznolikosti vrsta.“ I stručnjak za zaštitu ugroženih vrsta Gerhard Adams dodaje: „Vuk nije opasan za čoveka, za to nema dokaza. Ako se vukovi približe ljudima, onda su to većinom mlade, razigrane životinje koje žele da isprobaju svoje granice. Ali gde god se vuk pojavi, odmah se smatra da je on odgovoran za sve.“ Osim toga, zvanične statistike pokazuju da, recimo, broj srna nije smanjen otkada se pre 15 godina po prvi put u Nemačkoj pojavio vuk – nakon što stotinu godina smatralo da je istrebljen.

Trideset čopora u Nemačkoj

Danas svaka nemačka savezna država ima propise za postupanje prema vukovima. Dobrovoljci na terenu beleže ako se negde pojavi vuk. Pojedini primerci, koji se približe ljudskom naselju, se uspavljuju i registruju. Ali takvih je malo. U Nemačkoj ima oko 30 čopora, dakle nekih 300 životinja. Zajedno s vukovima u Poljskoj, oni predstavljaju vrstu koja uživa posebnu zaštitu jer još uvek nije dovoljno rasprostranjena. Pojedini lovci tvrde da ti vukovi potiču sa Baltika i da ih u Nemačkoj ne bi trebalo štititi kao domaću ugroženu vrstu. Ali ministarka Hendriks se sa tim ne slaže.

I Hajke Grim na čitavu tu problematiku gleda pragmatično: „Od kada ga štite, on se vraća. To je priroda. A nju volim – pa zato sam i postala pastirica.“