Ko se boji Aleksisa Ciprasa? | Evropa | DW | 26.01.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Ko se boji Aleksisa Ciprasa?

Grčki političar Aleksis Cipras važi za majstora realne politike. Neki smatraju da je harizmatičan, a neki da je populista. Ko je u stvari čovek od kojeg zaziru mnogi političari u Evropskoj uniji?

Borba za podršku većine i njeno očuvanje – to su odlike koje prate politički rad Aleksisa Ciprasa još od 1989. kada je, u godini kada je implodirao čitav istočni blok, kao predstavnik učenika svoje škole ušao u Komunističku partiju Grčke, stranku koja do dan danas zastupa tvrdu liniju i još uvek na svom grbu nosi srp i čekić.

Na putu prema narodnoj stranci

Do sada najvažniji trenutak u usponu leve ikone, Ciprasa, jeste godina 2006. i lokalni izbori u Grčkoj. Tadašnji predsednik Leve koalicije Alekos Alavanos je svoj pokret, koji je do tada posmatran sa podsmehom, otvorio za sve vanparlamentarne struje, za zelene – i sa Aleksisom Ciprasom kao kandidatom za gradonačelnika Atine osvojio senzacionalnih 10,6 odsto, trostruko više nego na parlamentarnim izborima dve godine ranije.

Alekos Alavanos Griechenland Politiker

Ciprasov politički otac: Alekos Alavanos

Otada je ime Aleksisa Ciprasa nezaobilazan deo grčke političke svakodnevice. Godine 2008, na stranačkom kongresu leve koalicije koja se u međuvremenu nazvala Siriza, dotadašnji predsednik Alavanos iz zdravstvenih razloga odstupa s položaja i na svoje mesto postavlja svog štićenika – Ciprasa, i to uz ogorčeno protivljenje stranačkih veterana.

To Ciprasa ne sprečava da se odmah nakon dolaska na čelo stranke obračuna sa svojim političkim ocem Alavanosom s kojim se, kako javnost spekuliše, ne slaže oko pitanje ostanka Grčke u evrozoni. Alavanos je, naime, žestoki zagovornik povratka Grčke drahmi. Danas obojica o tom sukobu nerado govore.

Smirivanje tenzija

U međuvremenu je Siriza, uz Ciprasovu pomoć, porasla na nivo jedne narodne stranke krajnje leve orijentacije sa mnogo frakcija koje istrajavaju na visokom stepenu autonomije. Među te frakcije ubrajaju se, recimo, maoisti, trockisti, evro-komunisti, eko-socijalisti, levi intelektualci i mnogi drugi koji smatraju da kroz Sirizu mogu da realizuju bar deo svojih političkih ideja. Već i sama činjenica da Cipras takav konglomerat različitih političkih ideja uspeva držati pod jednim, zajedničkim imeniocem, smatra se taktičkim remek-delom. Ali Cipras za svoju popularnost može da zahvali ne samo taktičkom umeću, već i svojim načinom života. On živi povučeno sa svojom dugogodišnjom partnerkom i dva sina u Atini. Vozi motor i rado se druži sa „običnim narodom“.

Ipak, manje je simpatičan kada je u pitanju borba za formiranje političke većine. Mnoge nije šokirao stav po kojem bi Cipras, nakon pobede na parlamentarnim izborima, mogao da uđe u koaliciju i sa krajnjom desnicom iz Nezavisne Grčke samo da bi se domogao vlasti. Obe stranke ujedinjuje žestoko protivljenje merama štednje koje je Grčkoj naložila Evropska unija, ali pre svega – odbojnost prema Nemačkoj. U toj alijansi, Cipras može da zamisli i ultraortodoksne komuniste.

Ipak, mnogi se pitaju da li će Cipras svoju politiku da nastavi i na evropskom nivou. Precizni posmatrači događaja na grčkoj političkoj sceni poslednjih sedmica uočavaju svojevrsno popuštanje i smirivanje tonova od strane pripadnika Sirize. Cipras u međuvremenu upadljivo često govori o tome da njegova stranka neće donositi nikakve „jednostrane poteze“.

Nakon izbora

Uoči izbora