Ko je pobedio na poslednjim izborima u DDR?

Jens Rajh je saznao rezultate izbora preko radija, dok je vozio svog Trabanta: „Moja supruga i ja smo se vozili ka Kući demokratije da bismo se tamo sastali sa prijateljima“, seća se tadašnji kandidat Građanskog pokreta DDR. „Bilo je to na jednom semaforu u Šenhauzerovoj aleji, na uglu sa ulicom Ebervald“, kaže taj molekularni biolog kome je danas 75 godina – „razjapili smo usta od iznenađenja“.

Prvi slobodni izbori u istoriji DDR održani pre tačno 25 godina, 18. marta 1990, doneli su herojima revolucionarne jeseni okupljenim u Savez 90 mršav rezultat od 2,9 procenata. Pobednik je bila hrišćansko-konzervativna Alijansa za Nemačku; njena pokretačka snaga je bila Hrišćansko-demokratska unija (CDU) DDR koja je tek u jesen 1989. otkazala poslušnost državnoj partiji SED. Njen zvanični kandidat je bio Lotar de Mezijer, advokat iz Istočnog Berlina. Ali skriveni pobednik izbora je zapravo bio – Helmut Kol.

Strah pobednika

Kasniji „kancelar ujedinjenja“ se, uporedo sa poznatim političarima drugih zapadnonemačkih stranaka, direktno umešao u predizbornu kampanju u Nemačkoj Demokratskoj Republici i obećao njenim građanima „cvetne predele“. Kol je održao govore u šest istočnonemačkih gradova, a desetine hiljada ljudi su ga pozdravljale ovacijama i crno-crveno-zlatnim zastavama. Alijansa za Nemačku je podelila ukupno 20 miliona letaka i pet miliona primeraka novina u kojima se pisalo o izborima.

Odlučan kurs u pravcu što bržeg ponovnog ujedinjenja i uvođenja nemačke marke u DDR su tamošnjoj CDU doneli 48 odsto glasova. Njen glavni kandidat Lotar de Mezijer je prilikom objave ubedljive pobede bio „poprilično uplašen“, kako je to više godina kasnije priznao u intervjuu za DW. Jer, njegov zadatak je odjednom bio da DDR, posle 40 godina socijalizma, ujedini sa Saveznom Republikom Nemačkom i da pazi da interesi istočnih Nemaca ne budu iznevereni. Bio je to ogroman posao. Izbori su, kako je jednom rekao, bili „plebiscit za nemačko ujedinjenje – pobeda je pripala ljudima koji su najodlučnije govorili da je ujedinjenje njihov cilj“.

Neupotrebljive prognoze

Slično to vidi i Štefan Hilsberg, jedan od osnivača Socijaldemokratske partije DDR koja je nastala u jesen 1989: „Nemačko ujedinjenje je bilo dominantna tema u predizbornoj kampanji. Bilo je jasno da će ta tema ići na ruku kancelaru Zapadne Nemačke, i da mi nismo imali šanse“. SPD se – i na Istoku i na Zapadu – zalagala za sporiji tempo ujedinjenja: „Ne priključenje već ujedinjenje!“, rekao je predsednik zapadnonemačke SPD Vili Brant na jednom mitingu u Drezdenu. Ali, ljudi u DDR nisu više želeli da čekaju, pri čemu im se i država raspadala pred očima. Na ulicama je parolu „Mi smo narod“ zamenila parola: „Mi smo jedan narod“. Premijer Hans Modrov iz stranke PDS koja je nasledila SED, krajem januara 1990. je rekao da se država nalazi u „zabrinjavajućoj ekonomskoj situaciji“. Dodao je i da je pravni poredak doveden u pitanje, kao i da zemlju i dalje napušta ogroman broj ljudi. Istog meseca, DDR je napustilo 55.000 građana.

Zbog svih tih događaja, izbori za Narodnu skupštinu su održani mesec i po dana pre zakazanog roka. Socijaldemokrate su se pridružile ostalim strankama, a neke ankete su im davale i nade u pobedu. To su bile pogrešne prognoze: instituti za ispitivanje javnog mnjenja u DDR su često sprovodili telefonske ankete – no, tada je samo mali deo stanovništva imao telefonski priključak.

Parlament koji zaslužuje taj naziv

I pored toga, socijaldemokratski političar Štefan Hilsberg se seća „čudovišnog osećanja trijumfa“ u izbornoj noći, jer „izboriti se za te izbore, a zatim ih i doživeti – to je bila velika sreća“. Glasalo je više od 93 odsto građana, i to prvi put ne za jedinstvenu listu, već za 24 stranke među kojima su bile i neke egzotične grupe poput „Unije nemačkih pivopija“. Niko više nije tražio da glasači javno presavijaju svoje listiće kako bi pokazali da glasaju za Nacionalni front, već je svako mogao da ode u kabinu i zaista u tajnosti popuni listić i ubaci ga u glasačku kutiju. A zvanični rezultat izbora te večeri se poklapao sa rezultatima prebrojavanja na izbornim mestima.

I na slavlju Građanskog pokreta su te nedelje u martu 1990. vladala podeljena osećanja. Znalo se da slab rezultat nije samo plod finansijskog i organizacionog hendikepa; ni koncept reformisane DDR i njenog postupnog ulaska u nemačko ujedinjenje nije uspeo da privuče većinu birača. No, glavni kandidat te stranke Jens Rajh rekao je da i pored toga „nije pomišljao na samoubistvo“: „Znam da tada nisam bio nesrećan i da je u Kući demokratije, gde su se okupili mnogi gubitnici izbora, moglo da se čuje: bože moj, kako su to ljudi glasali“... No, i među poraženim demokratskim pokretima preovladalo je dobro raspoloženje: „Prvi put smo imali parlament koji zaslužuje taj naziv.“

„Najbolja godina DDR“

Alijansa za Nemačku je, doduše, u veliku koaliciju pozvala samo Socijaldemokrate i Liberale. Vodeća imena Građanskog pokreta, koja su i dala impuls za mirnu revoluciju, ostala su van igre i morala su da se zadovolje opozicionim klupama – baš kao i poslanici PDS. „To je bilo otrežnjenje“, seća se Rajh. On je, kao i većina drugih opozicionih stranaka, kasnije glasao protiv brzog uvođenja zapadnonemačke marke kao sredstva plaćanja, kao i protiv na brzinu napisanog ugovora o ujedinjenju: „Naša opozicija se nije rukovodila ideologijom, već argumentima. O temeljnim odlukama se nije dovoljno diskutovalo i nije moglo da se proveri da li su one zaista bile prilagođene uslovima u Istočnoj Nemačkoj.“ No, ukupan bilans tih meseci za njega je pozitivan: „DDR je između jeseni 1989. i jeseni 1990. doživela svoju najbolju godinu. Znali smo da je podeli Nemačke, koju smo trpeli godinama, došao kraj.“