Ko je nadležan za Staro sajmište? | Izbor iz štampe | DW | 19.08.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

Ko je nadležan za Staro sajmište?

Velt am Zontag piše o lepotama Rijeke, grada koji će biti kulturna prestonica Evrope u 2020. godini, a dnevnik Tagescajtung o objektima otvorenim na zemljištu bivšeg koncentracionog logora Staro sajmište u Beogradu.

Andrej Ivanji je u Tagescajtungu objavio tekst o Sporu oko zemljišta na kojem se nalazio koncentracioni logorStaro sajmište u Beogradu. Tu je, naime, „mesto gde se deca osećaju sigurno i voljeno", odnosno, privatno obdanište gde deca „uče kroz igru". „U zgradi u kojoj se danas nalazi obdanište, od 1941. do 1944. je bila logorska bolnica. U koncentracionom logoru je tokom godina umrlo oko 30.000 ljudi; oko 11.000 njih, pretežno Jevreja, ubijeno je."

Ivanji piše da su mnogi ogorčeni zbog toga, i citira beogradskog istoričara Deijana Ristića koji je rekao: „Možete li da zamislite obdanište u Aušvicu, Dahau ili Mathauzenu. Ne možete? Ni ja... naravno... jer to nije moguće – osim kod nas." I beogradski mediji su se pozabavili tom pričom. Tako Blic piše da je posle disko-kluba i jednog restorana na terenu Starog sajmišta otvoreno i obdanište. A predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije je rekao da je u  pitanju „samo vrh ledenog brega; tamo se nalaze i jedan fitnes-centar i kafane".

„Iako je u toku proces oko vlasništva nad objektom, njegov vlasnik ima sve potrebne papire. On ukazuje da tom zemljištu živi oko 5000 ljudi i optužuje državu da više od sedam decenija nije regulisala stvari. Ministarstvo obrazovanja odbacuje krivicu i kaže da niej nadležno za lokacije na kojima se otvaraju privatna obdaništa, već za to da li ispunjavaju sve kriterijume."

Rijeka

Rijeka

„Ako bi Rijeku trebalo opisati jednom jedinom anegdotom, onda najbolje: pričom o antičkim mozaicima", piše Velt am zontag; „Kada su Rimljani vladali gradom, u centru su podigli kupelj i forum sa umetničkim mozaicima na podu – baš tamo gde se današnjem starom gradu nalazi crkva uznesenja blažene device Marije sa kosim tornjem."

„Ti mozaici su već dvaput iskopavani; prvi put 60-ih godina kada je Rijeka bila deo Jugoslavije. Oduševljenje je bilo veliko, ali ne i gradski budžet; nalazište je tako ponovo zatrpano. Drugi put je Hrvatski restauratorski zavod 2009. posle višemesečnog rada iskopao zidove i mozaike. Usledile su reke posetilaca; mediji su izveštavali o tome. No, tada su se javile nesuglasice oko prezentacije mozaika pa su arheolozi pažljivo pokrili to mesto i povukli se. Tako se danas mozaici nalaze – pod slojem asfalta."

Novinarka Selin Lauer dalje piše kako je Rijeka grad koji nije bogat novcem ili kapitalom, ali jeste – istorijom i kulturom. Taj grad će zajedno sa irskim Galvejem od februara 2020. godinu dana biti kulturna prestonica Evrope i to pod motom „luka različitosti". Što je „priznanje u koje ljudi u bivšem inidustrijskom gradu polažu velike nade". Ali , „kada se grad pogleda danas, sigurno je da će baš ono nedovršeno, sirovo, protivrečno, biti pravi moto „prestoničke" godine, jer Rijeka neće moći da za samo nekoliko meseci dobije perfektan izgled. A u tome i jeste njena draž".

Riblja pijaca u Rijeci

Riblja pijaca u Rijeci

„Razgledanje je najbolje početi na korzou, riječkoj žili-kucavici; pešačka zona se proteže paralelno sa Kvarnerskim zalivom. Oko četiri i po veka – do kraja Prvog svetskog rata – grad je, uz kratke prekide, pripadao carstvu Habzburgovaca. Za to vreme se postao najpre rival Venecije a kasnije i osma po veličini luka Evrope. U 19. veku su Riječani nasuli zemlju u more do oko 300 metara od tadašnje obale kako bi osvojili prostor za svoju metropolu."

„Tako su na korzou dobili još više mesta za reprezentativne palate (...) još lepše je što Rijeka nema samo austrijsko, već i italijansko nasleđe, što zajedno daje jedinstvenu mešavinu – tu nisu samo kafane sa kristalnim lusterima, već i dobri italijanski restorani i naravno konobe, tipični hrvatski lokali sa spceijlitetima kao što su šurlice ili pljukanci."

U nastavku, pišući i o lepotama koje se posmatraču otkrivaju „na drugi pogled", autorka na primeru LGBT-zajednice objašnjava kako Rijeka važi za „najliberalniji grad u čitavoj zemlji". To što je grad samo u 20. veku sedam puta pripadao nekoj drugoj državi ili bio okupiran, svi ti prelomi su se urezali u grad. Tako je, na primer, „tunel koji je početkom Drugog svetskog rata prokopala vojska (...) danas turistička atrakcija", piše, uz mnoge druge opise očiglednih i skrivenih lepota Rijeke, Selin Lauer za Velt am zontag.

Priredio: Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM